Под покровитељством ЊКВ Принца Михаила и Принцезе Љубице, јуче на Опленцу одржан је други  хуманитарни  Дечји фестивал  чију су реализацију помогли чланови Удружења Краљевина Србија.

У уводном делу програма  обратила се ЊKВ Принцеза Љубица Kарађорђевић која је између осталог поздравила све госте , нарочито оне најмлађе због којих ова манифестација и постоји, захвалила им се на доласку и пожелела леп и угодан дан.

Посетиоци ове манифестације , како деца тако и родитељи , имали су прилику да се упознају, а и опробају у  спортовима  на отвореном, јахању, стрељаштву, стреличарства,  фудбалу, ликовним  и музичким радионицама као и у  играма  без граница. Сав приход од фестивала  биће дониран за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

(Џо Ортон, Шта је собар видео, Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци, адаптација и режија – Павле Јозић; премијера 13. септембра 2019.)

„Сви смо ми луди, а ни које сматрамо лудим, нису.“
Сирил Тарнер

Мимо обичаја, и установљеног распореда, понети првим импресијама, овај приказ почећемо похвалом једнe глумицe: Марија Маја Николић, дебитант на великој сцени Градског позоришта, не само да је више него успешно креирала улогу Џудит Баркли, већ њена глума на синоћној премијери најављује блиставу каријеру, која лако може да прерасте оквире аматерског бављења позориштем. О Маријиној глуми, али и улогама њених колега на сцени, још ће бити речи у овом тексту.
А сада, кренимо редом.
У време када су настали, црнохуморни драмски текстови Џона Ортона били су скандалозни, нарочито за домаћу, енглеску публику. Иако Ортон следи нит такозваног „енглеског хумора“, који акцентира апсурдне ситуације, ликови његових комада, склони хомосексуланости, инцесту и сваковрсним сексуалним инверзијама, били су у најмању руку неуобичајени за комедије настале средином XX века. Из поменутог, али и других, драматуршких разлога, Ортонови позоришни текстови нису јасно жанровски одређени. То важи и за позну „комедију“, „Шта је собар видео“, којa је премијерно изведена неколико година после (такође „скандалозне“) смрти њеног аутора. У основи, то је антипсихијатријски комад, настао на крилима великог друштвеног покрета који је релативизовао начела класичне психијатрије. Неухватљивост лудила, и немогућност да се овом феномену приђе на начине којима се дијагностикују и лече „физичке болести“, за присталице поменутог социо-менцинског становишта, основни је аргумент у прилог тези да је психијатрија облик испољавања друштвене моћи владајуће класе. У том смислу, како то каже и сам Џо Ортон стављајући мото на почетак свог позоришног текста, појмови лудила и нормалности могу бити изврнути – па је тако оно што се сматра нормалним, у ствари, највеће лудило. Ортон се поспрдно поиграва надменошћу психијатара, антиципирајући Поперову критику психоанализе, која, за разлику од науке, не предвиђа ситуације у којима њени принципи не важе: када неко негира да је луд, баш то се може прогласити симптомом душевне болести, а здраво и нормално понашање – као прикривање неког ментално-патолошког стања. Дакле, ако вас прогласе лудим, нема начина да докажете да нису у праву. А када се на брвну нађу два психијатра, валидинија је дијагниза онога ко осим лекарске моћи има при руци и пиштољ.

Одигравајући се, од првог до последњег минута, у једној психијатријској клиници, радња „Собара“, међутим, ове озбиљне теме тек овлаш додирује, нудећи у првом плану reductio ad absurdum. У компликованом сценоследу, Ортон се поиграва класичним драматуршким елементима: експозиција и климакс, перипетеиа и препознавање, – све је то у „Собару“ мало или много ишчашено, па се ова представа може поставити и као фарса.

„Шта је собар видео“ у редитељској визури Павла Јозић је водвиљ, у коме се апсурдне слике, и комичне ситуације смењују великом брзином, а главни ликови представљају карикатурално, односно пренагшавајау се поједине црте њихових карактера. Јозић, међутим, није хтео да занемари друге асоцијације које извиру из овог текста. Богата сценографија представља предео за ова надводвиљска значења, а томе су подређени и маске и костими. Међутим, редитељ није желео да исувише успори радњу, како би истакао херменеутичке компоненте, због чега неки детаљи једноставно пролете, и измакну пажњи гледаоца. Са друге стране, редитељ се суочио са проблемом функционализовања дугих реплика. Ортонов текст није фејдовски водвиљ, па комика појединих сцена израста из слојевитог говора протагониста, реплика које нису тек пуко потенцирање комичног заплета. Режија је зато захтевала не само успостављање темпа и тајминга (класичних елемената водвиља), него и остављање простора за рафинирану комику Ортонове спрдње са психијатријом.
Овај сложен склоп, Павле Јозић је доследно испоштовао, стављајући амнсамбл Градског позоришта пред тежак изазов. Није било могуће једноставно фуриозно уделовити радњу, убрзавајући је према завршетку, већ је свака сцена захтевала сопствени климакс, смањење или додавање „гаса“, властити темпо и тајминг, а да све то не наруши темпо комада као целине. Највећи терет био је на Александру Стошићу (кога можемо сматрати ветераном у овом подмлађеном ансамблу), у улози др Прентиса, и Ани Вуковић (др Ренс), чија је рола захтевала праву глумачку вратоломију. Сања Дојчиновић, као госпођа Прентис, са мером свој лик држи између водвиљске разбарушености и фарсе, обогаћујући својом позоришном појавом сваку сцену у којој игра. Иван Јеремић, као Николас Бекет, одиграо је своју најбољу позоришну улогу, а посебно треба похвалити његову добру дикцију и разговетност приликом брзог изговарања реплика, сред бурлексне радње. Марко Богдановић, гост на сцени Градског позоришта, у овој је представи очигледно „свој на своме“, сигуран и уверљив.
Оно по чему „Собар“ свакако треба да буде упамћен је улога младе Маје Николић. Градећи лик Џералдин Баркли у складу са редитељском концепцијом, Маја глуми, дословно, сваком делом тела, у сваком тренутку, независно од тога да ли је у првом плану, или у позадини. У сценама у којима се налази иза паравана, па само чујемо глас који саопштава реплике, њен лик остаје јасно видљив; готово да можемо да видимо њену мимику иза паравана. Енергијом и сценскским полетом, Маја нас подсећа на младу Јасмину Живановић (данас професионалну филмску и позоришну глумицу), и њене ране улоге на сцени Градског позоришта.
Треба поменути и одличне костиме које је осмислила Радмила Михајловић, а израдила Љиљана Мариновић, маску Саше Срдића (најновије жртве позоришне заразе) као и адекватан избор музике Радоја Раше Ђурђевића, а то ће, уверени смо, да западне за око и жирију на неком од будућих позоришних фестивала.
Одавно се нису, на извођење неке представе, у салу уносиле додатне столице, па интересовање за најновију премијеру потврђује да Паланка има вансеријску позоришну публику. Потврдио је то и громогласан аплауз, који је ансамбл „Собара“ неколико пута враћао на поклон.
Представа „Шта је собар видео“ донела је на репоертоар Градског позоришта у Паланаци нешто ново, и за критику и за глумце. Видећемо како ће то рефлектовати селектори и чланови жирија. Што се тиче гледалаца, пред њима је ова представа положила испит, и извесно је чекају бројне репризе и гостовања.

Владимир Ђурђевић

Дечији фестивал Опленац одржаће се 22. септембра у Тополи на Опленцу. Предвиђени су спортски и културни садржаји под отвореним небом у парку на Опленцу. Деца свих узраста моћиће да се опробају у јахању, стрељаштву, орјентирингу, фудбалу и осталим спортским дициплинама као и у цртању и вајању. Дечији фестивал је хуманитарног карактера, а сва добит биће донирана за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

Дечији фестивал Опленац организује Фондација Корени чији су оснивачи Њихова Краљевска Височанства принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић уз сарадњу са Задужбином краља Петра I и Удружењем стручњака за подршку деци и младима Логос.

Смедеревска Паланка, 6. септембар 2019.

Већ трећу годину за редом, манифестација Дани Републике Српске одржава се и у Смедеревској Паланци. Као и претходних година, поублика Градског позоришта паланачког Кулктурног центра, била је у прилици да види једно тетарско остварење из РС, а ове године то је представа Лајф (Life), бањалучког Студентског позоришта, према тексту словеначке драматуркиње, Тине Коси.

Изузетно је тешко написати драмски текст који ће проблеме тинејџера, у неком времену и на одређеном географском простору, представити без патетике, аутентично и са мером, без моралисатичких дидаскалија унетих у реплике протагониста. Текст Тине Коси свакако одолева поментим опасностима, јер реч је о делу чији је основни квалитет управо аутентичност приказа: дијалози главних протагониста, троје младих људи средњошколског узраста, написани су у сленгу, а опет стилизовано, без инсистирања на језичким поштапалицама и фразама, присутним у жаргону генерација овог узраста.

Аутентично су представљени и проблеми младих људи: психолошке последице живота у разореним породицама, тинејџерска трудноћа, анорексија. Упоредо са тим, на другој страни, представљен је живот виђен очима одраслих, родитеља – претерана, патолошка брига за дете, алкохолизам, агресивност проистекла из борбе са демонима прошлости, покушај да се родитељске дужности сведу на строгу контролу живота деце у најбунтовнијем периоду њиховог живота.

Судар ова два Weltanschauung-а (или – Weltschmerz-а) поставлљен је као у античкој трагедији, као исход који нико не жели, али који се неминовно догађа – у форми сукоба безнадежно изолованих индивидуа, које не желе, или не могу, да чују или разумеју Другог. Тинејџерка Тара, која нас као приповедач води кроз радњу, постаје жртва свога оца – алкохоличара, који у њој види обрисе бивше супруге (преудате за неког странца). И двоје других протагониста, сазнајемо у завршном монологу мртве Таре – млади Владимир и његова мајка, нису избегли трагички митски усуд; младић је, као и његов отац, погинуо на мотоциклу, чиме су се обистиниле мрачне прогнозе његове претерано брижне мајке – а она је потом, у духу античке трагедије, свиснула од туге. Преживели су само девојка Ана, поставши становник неког другог света, и Тарин отац, присиљен да се доживотно сећа своје изгубљене породице.

Основни квалитет текста Тине Коси, који је редитељ Александар Пејаковић одлично уочио и сценски нагласио – свакако су монолози главних протагониста, осветљених само танким снопом рефлектора. Из ових спорадичних исповести видимо да свако од њих проживљава своју властиту трагедију, одељен од свих других, издвојен и усамљен у мраку света из кога су протерани саосећање и симпатија. И зато се поглед на актулено стање, на живот сам, може пружити тек са онога света, изван трагичког усуда „лајфа“, неизбежности отуђене егзистенције.

Прецизној режији, коју је свакако обогатило мноштво извођења током дугог репертоарског даха ове представе, може се, евентулано, замерити само сâм климакс, који, као и свака peripeteia долази изненадно, али можда превише мирно и ненаглашено, што умањује потоњу катарзу Тариног „постхумног“ монолога.

Основни квалитет ове представе је одлична игра ансамбла, наричито његових женских чланова: најпре Раденке Шеве, филмске и телевизијске глумице из Бања Луке, и српске глумице Ене Радовановић, која главни лик игра прецизно и сигурно, али ни једнога тренутка не „штрчи“, остављајући партнерима на сцени довољно простора за глумачке креације.

Посебно ћемо да истакнемо глуму Јелене Стојаковић, којој полази за руком да у свега неколико сцена изгради жив и уверљив лик Ане, дочаравајући, у кратким епизодама, њена различита емотивна стања и брзе, „тинејџерске“ промене расположења.

Представа Лајф, одиграна јуче два пута – најпре за средњошколце, а потом, у вечерњем термнину, и за такозвану редовну позоришну публику – импонује озбиљношћу приступа, сигурношћу и лакоћом извођења, сведочећи да је Бања Лука – истински културни центар, који надилази вредности и значај регионалног средишта културног живота у Босни и Херцеговини.

В. Ђурђевић

У реновираном простору Галерије модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Планци, синоћ је отворена изложба слика и цртежа под називом „Време нових снова“, ауторке Лидије Узелац. изложба ће бити отворена све до 10. августа. 

Вечерас на Градском тргу у Смедеревској Паланци  у 18 часова биће одржан Хуманитарни концерт за малог Уроша и његовог оца, борца са Kошара.

Учесници концерта поред осталих биће:

Aqaurius bend-См. Паланка
Fusion bend-Јагодина
Оркестар KУД-а Абрашевић под управом Горана Милићевића са солисткињама
Иваном Михајловић и  Александром Милошевић
Ненад Аранђеловиц-вокални солиста
Милош Александровић-Негро бенд
Дејан Максимовић-Макса-smily bend
Бобан Јовановић-Џамбон
Александар Илић-Kеча солиста на хармоници

Књига наше суграђанке, др Ане Милошевић, „Пожаревачки мир 1718. на картама, гравирама и медаљама“ награђена је на четвртом Фестивалу хуманиситке, културе и уметности „Пази шта читаш“ – као посебно квалитетно издање научне баштине.
Реч је о престижној награди, која се додељује на јединственом фестивалу књиге, који се одржава у Комбак арени, под покровитељством Министарства културе и информисања. Књига Ане Милошевић награђена је у великој конкуренцији, међу делима из области историје, социологије, филозофије, психологије, економије, лингвистике, архитектуре и дизајна, визуелне и сценске уметноси и музике.

У монографији „Пожаревачки мир 1718. на картама, гравирама и медаљама“, др Ана Милошевић, на бази истраживања богате визуелне грађе, пружа јединствен увид у повесни контекст и облике изградње семиолошких система (на картама, гравирама и медаљама), заснованих на интерпретацијама историјског догађа, склапања мира између Аустрије и Турске, 1718. године. Са опсегом истраживања и научним квалитетима књиге Ане Милошевић, паланачка публика могла је да се упозна приликом недавне презентације, уприличене у склопу обележавања „Ноћи музеја“, у Народној блиблиотеци у Смедеревској Паланци.
Издавачи награђене књиге др Ане Милошевић су Народни музеј Пожаревца, и изадавачка кућа ХЕРАеду из Београда.
В.