Седми позоришни фестивал „Театар у тврђави“ одржаће се у периоду од 21. до 25. септембра у Малом граду Смедеревске тврђаве. Програм који је ревијалног карактера обухвата шест позоришних представа, од којих је једна представа за децу, најављују организатори.

Позоришни програм „Театра у тврђави“ почеће 21. септембра са представом Српског народног позоришта „Смедерево 1941.“ по тексту и у режији Ане Ђорђевић. Ова представа посвећена је глумцима СНП-а настрадалим у експлозији 5. јуна 1941. године. У  концертној  дворани Центра за културу,  такође, 21. септембра, у 18 сати биће одржана промоција књиге  Ане Ђорђевић  и  Александра Милосављевића „Страдање глумаца СНП-а у Смедереву 1941.“

Ансамбл Шабачког позоришта наступиће 22. септембра у Малом граду Смедеревске тврђаве у 20 часова, представом  „Два витеза из Вероне“  Вилијама Шекспира у режији Мие Кнежевић. „Два витеза из Вероне“ је једна од првих Шекспирових комедија. У њеном центру су млади људи, мучени увинерзалним питањима која себи постављају сви људи ових година, без обзрира на епоху у којој живе. Заљубљивања, путовања, пријатељство, образовање и потрага за сопственим местом у друштву које се дели на владаре, слуге и све оне између чине заплет ове комедије, али не и њену основу тему. Њена тема су два лица врлине и дилема: које је право? То је оно што Два витеза из Вероне чини толико актуелним, у свету дуплих аршина, релативизованих вредности и такозване пост-истине.

Представа у продукцији Битеф театра, М.И.Р.А. у режији Андраша Урбана, на сцени у Смедереву биће изведена 23. септембра, а у глумачкој екипи ове представе публика ће имати прилику да види и нашу истакнуту драмску уметницу Мирјану Карановић. Представа са речитим поднасловом „То јест зашто вам је позориште такво-тужновесела прича за широке народне масе“ је посвећена Мири Траиловић, изузетној личности позоришног, културног и друштвеног живота и оснивачу Битеф театра. Кроз представу су тематизовани прогресиван однос према театру, „стваралачки модел театра који се супротставља осредњости која нас окружује“, као и сама друштвена стварност. Представа није намењена лицима млађим од 18 година.

Разиграна, весела и поучна луткарска представа за децу „Три прасета“ у извођењу Крушевачког позоришта, према чувеном тексту Ханса Кристијана Андерсена, у режији Зорана Лозанчића, плодног уметника који је оставио значајан траг у стваралаштву за децу, на програму је 24. септембра.

Истог дана биће играна представа „Како вам драго“ по комаду класика Вилијама Шекспира, а у режији реномираног редитеља Никите Миливојевића. Представа је рађена у копродукцији Народног позоришта Ниш, Крушевачког позоришта и Нишвил џез театарског фестивала. Романтична, пасторална Шекспирова комедија, дело које је Миливојевић адаптирао, прати судбину двоје заљубљених младих, који су протерани из својих домова. Кроз причу о сукобу завађене браће и уз присуство комичних обрта, Шекспир промовише људске вредности попут братске љубави, толеранције и заједништва, где сваки проблем бива превазиђен, а негативни ликови се преобразе у добре, највеличанственијом од свих чаролија – искреном љубављу. На дух ове представе упућују Шекспирове речи „Цео свет је позорница, где људи сви глуме; свак‘ се појави ту и оде, и одглуми у свом животу многе улоге.“

Фестивал ће 25. септембра затворити представа Битеф театра „Лепа Брена проџект“ по тексту Олге Димитријевић, Ведране Клепице, Слободана Обрадовића, Маје Пелевић и Тање Шљивар, а према идеји и у режији Владимира Алексића и Олге Димитријевић. Ова представа кроз каријеру и фигуру Лепе Брене говори о путевима културних, економских, политичких, социјалистичких и постсоцијалистичких трансформацијама у југословенском простору, укључујући и распад земље, али и њену стидљиву реинвенцију у културном простору. Лепа Брена сагледана је као симбол шоубизниса, али и некадашње земље и везе друштвено политичког контекста са личним историјама, одрастањем, искуством. Публика ће на сцени моћи да види пет Брена- Брену Југословенку, Брену бизниса, Брену градитељства, Брену сексуалности и Брену песме.

Покровитељ Театра у тврђави је Град Смедерево.

„Идентитет као лична прича“ тема је предстојеће трибине у оквиру научно-образовног програма Центра за културу Смедерево која ће се одржати у четвртак, 12. марта, са почетком у 19 сати, у Концертној дворани. Гост Центра за културу биће др Александар Фатић, филозоф, научни саветник на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Однос према питању идентитета биће током програма представљен кроз упознавање са наративном концепцијом идентитета према којој је нечији идентитет сагледан као лична прича која повезује прошлост, садашњост и будућност и укључује вредносну перспективу као битан чинилац личног (али и колективног) идентитета. Пажња ће бити посвећена питању о вези схватања сходно коме је језгро личног идентитета конструкција “животне приче” са доживљајем да смо аутори сопственог живота и да имамо контролу над њим, са питањем о показатељима очуваности личног идентитета, као и о поремећајима, деформацијама, кидањима, “кривљењима” наратива који доводе до кризе идентитета.

Биће размотрено и питање о идентитету као комуникативном, као и да ли је легитимно говорити о приватном идентитету и приватном моралу.

У разговору са др Фатићем биће објашњена и разлика између аутентичних и неаутентичних наратива.

На вредносну димензију и вредносну изградњу личног наратива, као и на могућност идеја да нормативно делују на човеков живот биће стављен посебан нагласак. Схватање идентитета као личне приче биће осветљено и у пољу терапеутског процеса или процеса саветовања у коме се ради на вредносном самопреиспитивању. У обради теме заинтересовани ће моћи да чују који би могао бити исход сучељавања етике и реторике дужности са етиком и реториком задовољства.

Др Александар Фатић дипломирао је филозофију у Београду, магистрирао у Прагу и докторирао на Аустралијском националном универзитету у Канбери. Његова основна интересовања укључују:филозофску праксу и однос филозофије, психотерапије и психијатрије; примењену етику; политичку филозофију. Аутор је књига „Интегративна психотерапија“, „Врлина као идентитет, емоције и морална личност“ (на енглеском језику). Аутор је бројних истраживачких радова у којима се бавио проблемом “доброг живота” у филозофском саветовању, епикурејском етиком, релацијом кривичне одговорности и поремећаја личности, дипломатском етиком, наративном концепцијом личног и колективног идентитета, односом емоција и вредности.

У Народној библиотеци Смедерево се другу годину за редом одржава Фестивал нових аутра, гости су Љиљана Николић, Тамара Кучан, Милан Аранђеловић, Стефан радовић, Данило Тодоровић и Никола Думитрашковић. Сви програми почињу од 18 часова, а програме води библиотекар и писац Урош Тимић.

У Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци, у четвртак 13. фебруара, у 19 часова, свечано ће бити отворена изложба слика „Ископавање невиности“  уметника из аустрије, Паула Рихарда Ландауера. Изложба ће бити отворена до  10. марта.

Игор Бојовић, Пепељуга, Театар 91, Алексинац, режија – Бранко Поповић

Прва представа одиграна у такмичарском делу овогодишњег фестивала „Враголасте позориштарије“ је остварење из категорије „Одрасли за децу“. Одмах треба рећи да су се деца, углавном школског узраста, одличо забављала, и да је ансамбл из Алексинца остварио жељену интеракцију са младом публиком.
Посебне похвале треба упутити самом руководству алексиначког позоришта, јер је „продукција“ ове предсатава сасвим неуобичајена за аматерско стваралаштво за децу: оригинални костими, одлична, функционална сценографија, ангажовање чак три школована глумца – доприносе утиску да је реч о професиналном прјекту, који вишеструко надраста уобичајени аматерски приступ представама за децу.

Текст Игора Бојовића, базиран на познатој бајковитој причи о „Пепељуги“, представља, као и други слични покушаји, својеврсну варијацију на познату тему, која претпоставља да публика већ зна оригиналну фабулу. Управо из тог разлога, главни ликови, а нарочито негативци, представљени су карикатурално, док је расплет конципиран као фарса, са финим ироничним коментарима, разумљивим и занимљивим, и за децу школског узраста, и за одрасле.
Редитељ Бранко Поповић настојао је да нагласи каракатуралне елементе Бојовићевог текста већ самом глумачком поставом. Злу маћеху и њене две кћерке играју мушкарци, што је сценски веома допадљиво, и духовито. Поповић се потрудио да ово редитељско решење буде лишено могућих конотација, које би изашле из контекста представе за децу, што му је пошло ра руком, поред осталог, због добре сарадње са глумцима. Бојан Цветковић, у улози маћехе, нимало не заостаје на својим колегама професионалцима, а одличу ролу пружио је и глумац крушевачког позоришта, Бобан Тодоровић, у улози једне од кћерки.
Оно што се редитељу извесно може замерити јесу сонгови: иако маштовито презентовани, на познате и певљиве мелодије, ови музички екскурси су углавном предуги, а плејбек-матрица на моменте нечитка, па се речи сонгова не разазнају. У неколико случајева, сонгови успоравају иначе динамичну радњу, па, иако им је сврха да подигну расположење младе публике, и музичком паузом на сегемне изделе релативно сложену радњу како би је деца лакше пратила, нарочито у завршном делу „Пепељуге“ имају контра-ефекат.
Такође, иако је редитељ, инсистирајући на радњи у првом плану, имао у виду специфично фокусирање пажње најмлађе публике, мизансцен је ипак могао да буде разрађенији, тим пре што је функционална сценографија остављала велики простор на просценијуму за мизанценско разигравање.
Највећа замерка тиче се видео-садржаја. Редитељ је имао добру идеју, да видео-бимом дочара одвијање бала у салону краљевске палате (пројекцијом на рикванту просценијума). Међутим, приказан је реалистични царски бал, који одудара од карикатурално постављене радње на просценијуму. Редитељ је могао да користи и сцене бала из неког цртаног филма, што би свакако било примереније духу и тону представе – иако овакаво решење подразумева опасност да се пажња деце усмери на позадински план.
Јелена Томић, порофесионална глумица позоришта из Крушевца, лепо, чисто и ненаметљуиво, на сигурном растојању од западања у патетику, тумачи насловни лик. Одличан је и принц, Срђан Здравић, такође дипломирани драмски уметник, као и већ поменути професионалац, Бобан Тодоровић, у улози друге маћехине кћерке.
Када је реч о аматерском делу ансамбла, осим одличног Бојана Цветковића, у улози маћехе, треба посебно похвалити Срђана Стојанвића, који игра две различите улоге краља, суптилно истичући комичне елементе ликова које тумачи.
Треба се осврнути и на сценски говор. Ни на једном месту се не разазнаје локални дијалект, а реплике се углавном добро чују. Једино би Нанушка Стојановић, у улози Шећерне виле (наратора), могла да говори нешто спорије, јер неки делови њених монолога остају неразговетни – иако је, у целини посматрано, ова млада глумица свој лик одиграла уверљиво и полетно.
Креаторима представе „Пепељуга“ највећу похвалу пружила је публика, дугим аплаузом који је пратио добро режирани „поклон“, а како су деца, родитељи и наставници оценили ово остварење, видећемо у завршници фестивала.

Владимир Ђурђевић

После сведене и примерене церемоније отварања, и поздравне речи директора Установе Културни центар, Драгана Исаиловића, одиграна је представа ван такмичарске селекције, „Први шљиварски бој“, позоришта „Звездица“ из Зрењанина, у адаптацији и режији Татјане Рељин. Реч о питкој, одлично режираној и још боље изведеној бајци, коју је најмлађа публика отпратила „у једном даху“.
Пре почетка овогодишњег фестивала, у фоајеу Градског позоришта Културног центра отворена је годишња изложба КОЦ „Круг“ из Смедеревске Паланке.
На овогодишњим Позориштаријама биће одиграно шест представа у такмичарским селекцијама „Деца за децу и Одрасли за децу“, а предвиђена је још једна ревијална представа и неколико пратећих програма.
Фестивал „Враголасте позориштарије“ одвија се под покровитељством Општине Смедеревска Панка и Министартсва културе у Влади Републике Србије.

Позоришни фестивал „Враголасте позориштарије“ који се сваке године одржава у Градском позоришту у Смедеревској Паланци, овога пута планиран је од 29. септембра до 5. октобра. Фестивал се одржава под покровитељством Министарства културе и информисања и општине Смедеревска Паланка.

Под покровитељством ЊКВ Принца Михаила и Принцезе Љубице, јуче на Опленцу одржан је други  хуманитарни  Дечји фестивал  чију су реализацију помогли чланови Удружења Краљевина Србија.

У уводном делу програма  обратила се ЊKВ Принцеза Љубица Kарађорђевић која је између осталог поздравила све госте , нарочито оне најмлађе због којих ова манифестација и постоји, захвалила им се на доласку и пожелела леп и угодан дан.

Посетиоци ове манифестације , како деца тако и родитељи , имали су прилику да се упознају, а и опробају у  спортовима  на отвореном, јахању, стрељаштву, стреличарства,  фудбалу, ликовним  и музичким радионицама као и у  играма  без граница. Сав приход од фестивала  биће дониран за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

(Џо Ортон, Шта је собар видео, Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци, адаптација и режија – Павле Јозић; премијера 13. септембра 2019.)

„Сви смо ми луди, а ни које сматрамо лудим, нису.“
Сирил Тарнер

Мимо обичаја, и установљеног распореда, понети првим импресијама, овај приказ почећемо похвалом једнe глумицe: Марија Маја Николић, дебитант на великој сцени Градског позоришта, не само да је више него успешно креирала улогу Џудит Баркли, већ њена глума на синоћној премијери најављује блиставу каријеру, која лако може да прерасте оквире аматерског бављења позориштем. О Маријиној глуми, али и улогама њених колега на сцени, још ће бити речи у овом тексту.
А сада, кренимо редом.
У време када су настали, црнохуморни драмски текстови Џона Ортона били су скандалозни, нарочито за домаћу, енглеску публику. Иако Ортон следи нит такозваног „енглеског хумора“, који акцентира апсурдне ситуације, ликови његових комада, склони хомосексуланости, инцесту и сваковрсним сексуалним инверзијама, били су у најмању руку неуобичајени за комедије настале средином XX века. Из поменутог, али и других, драматуршких разлога, Ортонови позоришни текстови нису јасно жанровски одређени. То важи и за позну „комедију“, „Шта је собар видео“, којa је премијерно изведена неколико година после (такође „скандалозне“) смрти њеног аутора. У основи, то је антипсихијатријски комад, настао на крилима великог друштвеног покрета који је релативизовао начела класичне психијатрије. Неухватљивост лудила, и немогућност да се овом феномену приђе на начине којима се дијагностикују и лече „физичке болести“, за присталице поменутог социо-менцинског становишта, основни је аргумент у прилог тези да је психијатрија облик испољавања друштвене моћи владајуће класе. У том смислу, како то каже и сам Џо Ортон стављајући мото на почетак свог позоришног текста, појмови лудила и нормалности могу бити изврнути – па је тако оно што се сматра нормалним, у ствари, највеће лудило. Ортон се поспрдно поиграва надменошћу психијатара, антиципирајући Поперову критику психоанализе, која, за разлику од науке, не предвиђа ситуације у којима њени принципи не важе: када неко негира да је луд, баш то се може прогласити симптомом душевне болести, а здраво и нормално понашање – као прикривање неког ментално-патолошког стања. Дакле, ако вас прогласе лудим, нема начина да докажете да нису у праву. А када се на брвну нађу два психијатра, валидинија је дијагниза онога ко осим лекарске моћи има при руци и пиштољ.

Одигравајући се, од првог до последњег минута, у једној психијатријској клиници, радња „Собара“, међутим, ове озбиљне теме тек овлаш додирује, нудећи у првом плану reductio ad absurdum. У компликованом сценоследу, Ортон се поиграва класичним драматуршким елементима: експозиција и климакс, перипетеиа и препознавање, – све је то у „Собару“ мало или много ишчашено, па се ова представа може поставити и као фарса.

„Шта је собар видео“ у редитељској визури Павла Јозић је водвиљ, у коме се апсурдне слике, и комичне ситуације смењују великом брзином, а главни ликови представљају карикатурално, односно пренагшавајау се поједине црте њихових карактера. Јозић, међутим, није хтео да занемари друге асоцијације које извиру из овог текста. Богата сценографија представља предео за ова надводвиљска значења, а томе су подређени и маске и костими. Међутим, редитељ није желео да исувише успори радњу, како би истакао херменеутичке компоненте, због чега неки детаљи једноставно пролете, и измакну пажњи гледаоца. Са друге стране, редитељ се суочио са проблемом функционализовања дугих реплика. Ортонов текст није фејдовски водвиљ, па комика појединих сцена израста из слојевитог говора протагониста, реплика које нису тек пуко потенцирање комичног заплета. Режија је зато захтевала не само успостављање темпа и тајминга (класичних елемената водвиља), него и остављање простора за рафинирану комику Ортонове спрдње са психијатријом.
Овај сложен склоп, Павле Јозић је доследно испоштовао, стављајући амнсамбл Градског позоришта пред тежак изазов. Није било могуће једноставно фуриозно уделовити радњу, убрзавајући је према завршетку, већ је свака сцена захтевала сопствени климакс, смањење или додавање „гаса“, властити темпо и тајминг, а да све то не наруши темпо комада као целине. Највећи терет био је на Александру Стошићу (кога можемо сматрати ветераном у овом подмлађеном ансамблу), у улози др Прентиса, и Ани Вуковић (др Ренс), чија је рола захтевала праву глумачку вратоломију. Сања Дојчиновић, као госпођа Прентис, са мером свој лик држи између водвиљске разбарушености и фарсе, обогаћујући својом позоришном појавом сваку сцену у којој игра. Иван Јеремић, као Николас Бекет, одиграо је своју најбољу позоришну улогу, а посебно треба похвалити његову добру дикцију и разговетност приликом брзог изговарања реплика, сред бурлексне радње. Марко Богдановић, гост на сцени Градског позоришта, у овој је представи очигледно „свој на своме“, сигуран и уверљив.
Оно по чему „Собар“ свакако треба да буде упамћен је улога младе Маје Николић. Градећи лик Џералдин Баркли у складу са редитељском концепцијом, Маја глуми, дословно, сваком делом тела, у сваком тренутку, независно од тога да ли је у првом плану, или у позадини. У сценама у којима се налази иза паравана, па само чујемо глас који саопштава реплике, њен лик остаје јасно видљив; готово да можемо да видимо њену мимику иза паравана. Енергијом и сценскским полетом, Маја нас подсећа на младу Јасмину Живановић (данас професионалну филмску и позоришну глумицу), и њене ране улоге на сцени Градског позоришта.
Треба поменути и одличне костиме које је осмислила Радмила Михајловић, а израдила Љиљана Мариновић, маску Саше Срдића (најновије жртве позоришне заразе) као и адекватан избор музике Радоја Раше Ђурђевића, а то ће, уверени смо, да западне за око и жирију на неком од будућих позоришних фестивала.
Одавно се нису, на извођење неке представе, у салу уносиле додатне столице, па интересовање за најновију премијеру потврђује да Паланка има вансеријску позоришну публику. Потврдио је то и громогласан аплауз, који је ансамбл „Собара“ неколико пута враћао на поклон.
Представа „Шта је собар видео“ донела је на репоертоар Градског позоришта у Паланаци нешто ново, и за критику и за глумце. Видећемо како ће то рефлектовати селектори и чланови жирија. Што се тиче гледалаца, пред њима је ова представа положила испит, и извесно је чекају бројне репризе и гостовања.

Владимир Ђурђевић