Игор Бојовић, Пепељуга, Театар 91, Алексинац, режија – Бранко Поповић

Прва представа одиграна у такмичарском делу овогодишњег фестивала „Враголасте позориштарије“ је остварење из категорије „Одрасли за децу“. Одмах треба рећи да су се деца, углавном школског узраста, одличо забављала, и да је ансамбл из Алексинца остварио жељену интеракцију са младом публиком.
Посебне похвале треба упутити самом руководству алексиначког позоришта, јер је „продукција“ ове предсатава сасвим неуобичајена за аматерско стваралаштво за децу: оригинални костими, одлична, функционална сценографија, ангажовање чак три школована глумца – доприносе утиску да је реч о професиналном прјекту, који вишеструко надраста уобичајени аматерски приступ представама за децу.

Текст Игора Бојовића, базиран на познатој бајковитој причи о „Пепељуги“, представља, као и други слични покушаји, својеврсну варијацију на познату тему, која претпоставља да публика већ зна оригиналну фабулу. Управо из тог разлога, главни ликови, а нарочито негативци, представљени су карикатурално, док је расплет конципиран као фарса, са финим ироничним коментарима, разумљивим и занимљивим, и за децу школског узраста, и за одрасле.
Редитељ Бранко Поповић настојао је да нагласи каракатуралне елементе Бојовићевог текста већ самом глумачком поставом. Злу маћеху и њене две кћерке играју мушкарци, што је сценски веома допадљиво, и духовито. Поповић се потрудио да ово редитељско решење буде лишено могућих конотација, које би изашле из контекста представе за децу, што му је пошло ра руком, поред осталог, због добре сарадње са глумцима. Бојан Цветковић, у улози маћехе, нимало не заостаје на својим колегама професионалцима, а одличу ролу пружио је и глумац крушевачког позоришта, Бобан Тодоровић, у улози једне од кћерки.
Оно што се редитељу извесно може замерити јесу сонгови: иако маштовито презентовани, на познате и певљиве мелодије, ови музички екскурси су углавном предуги, а плејбек-матрица на моменте нечитка, па се речи сонгова не разазнају. У неколико случајева, сонгови успоравају иначе динамичну радњу, па, иако им је сврха да подигну расположење младе публике, и музичком паузом на сегемне изделе релативно сложену радњу како би је деца лакше пратила, нарочито у завршном делу „Пепељуге“ имају контра-ефекат.
Такође, иако је редитељ, инсистирајући на радњи у првом плану, имао у виду специфично фокусирање пажње најмлађе публике, мизансцен је ипак могао да буде разрађенији, тим пре што је функционална сценографија остављала велики простор на просценијуму за мизанценско разигравање.
Највећа замерка тиче се видео-садржаја. Редитељ је имао добру идеју, да видео-бимом дочара одвијање бала у салону краљевске палате (пројекцијом на рикванту просценијума). Међутим, приказан је реалистични царски бал, који одудара од карикатурално постављене радње на просценијуму. Редитељ је могао да користи и сцене бала из неког цртаног филма, што би свакако било примереније духу и тону представе – иако овакаво решење подразумева опасност да се пажња деце усмери на позадински план.
Јелена Томић, порофесионална глумица позоришта из Крушевца, лепо, чисто и ненаметљуиво, на сигурном растојању од западања у патетику, тумачи насловни лик. Одличан је и принц, Срђан Здравић, такође дипломирани драмски уметник, као и већ поменути професионалац, Бобан Тодоровић, у улози друге маћехине кћерке.
Када је реч о аматерском делу ансамбла, осим одличног Бојана Цветковића, у улози маћехе, треба посебно похвалити Срђана Стојанвића, који игра две различите улоге краља, суптилно истичући комичне елементе ликова које тумачи.
Треба се осврнути и на сценски говор. Ни на једном месту се не разазнаје локални дијалект, а реплике се углавном добро чују. Једино би Нанушка Стојановић, у улози Шећерне виле (наратора), могла да говори нешто спорије, јер неки делови њених монолога остају неразговетни – иако је, у целини посматрано, ова млада глумица свој лик одиграла уверљиво и полетно.
Креаторима представе „Пепељуга“ највећу похвалу пружила је публика, дугим аплаузом који је пратио добро режирани „поклон“, а како су деца, родитељи и наставници оценили ово остварење, видећемо у завршници фестивала.

Владимир Ђурђевић

После сведене и примерене церемоније отварања, и поздравне речи директора Установе Културни центар, Драгана Исаиловића, одиграна је представа ван такмичарске селекције, „Први шљиварски бој“, позоришта „Звездица“ из Зрењанина, у адаптацији и режији Татјане Рељин. Реч о питкој, одлично режираној и још боље изведеној бајци, коју је најмлађа публика отпратила „у једном даху“.
Пре почетка овогодишњег фестивала, у фоајеу Градског позоришта Културног центра отворена је годишња изложба КОЦ „Круг“ из Смедеревске Паланке.
На овогодишњим Позориштаријама биће одиграно шест представа у такмичарским селекцијама „Деца за децу и Одрасли за децу“, а предвиђена је још једна ревијална представа и неколико пратећих програма.
Фестивал „Враголасте позориштарије“ одвија се под покровитељством Општине Смедеревска Панка и Министартсва културе у Влади Републике Србије.

Позоришни фестивал „Враголасте позориштарије“ који се сваке године одржава у Градском позоришту у Смедеревској Паланци, овога пута планиран је од 29. септембра до 5. октобра. Фестивал се одржава под покровитељством Министарства културе и информисања и општине Смедеревска Паланка.

Под покровитељством ЊКВ Принца Михаила и Принцезе Љубице, јуче на Опленцу одржан је други  хуманитарни  Дечји фестивал  чију су реализацију помогли чланови Удружења Краљевина Србија.

У уводном делу програма  обратила се ЊKВ Принцеза Љубица Kарађорђевић која је између осталог поздравила све госте , нарочито оне најмлађе због којих ова манифестација и постоји, захвалила им се на доласку и пожелела леп и угодан дан.

Посетиоци ове манифестације , како деца тако и родитељи , имали су прилику да се упознају, а и опробају у  спортовима  на отвореном, јахању, стрељаштву, стреличарства,  фудбалу, ликовним  и музичким радионицама као и у  играма  без граница. Сав приход од фестивала  биће дониран за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

(Џо Ортон, Шта је собар видео, Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци, адаптација и режија – Павле Јозић; премијера 13. септембра 2019.)

„Сви смо ми луди, а ни које сматрамо лудим, нису.“
Сирил Тарнер

Мимо обичаја, и установљеног распореда, понети првим импресијама, овај приказ почећемо похвалом једнe глумицe: Марија Маја Николић, дебитант на великој сцени Градског позоришта, не само да је више него успешно креирала улогу Џудит Баркли, већ њена глума на синоћној премијери најављује блиставу каријеру, која лако може да прерасте оквире аматерског бављења позориштем. О Маријиној глуми, али и улогама њених колега на сцени, још ће бити речи у овом тексту.
А сада, кренимо редом.
У време када су настали, црнохуморни драмски текстови Џона Ортона били су скандалозни, нарочито за домаћу, енглеску публику. Иако Ортон следи нит такозваног „енглеског хумора“, који акцентира апсурдне ситуације, ликови његових комада, склони хомосексуланости, инцесту и сваковрсним сексуалним инверзијама, били су у најмању руку неуобичајени за комедије настале средином XX века. Из поменутог, али и других, драматуршких разлога, Ортонови позоришни текстови нису јасно жанровски одређени. То важи и за позну „комедију“, „Шта је собар видео“, којa је премијерно изведена неколико година после (такође „скандалозне“) смрти њеног аутора. У основи, то је антипсихијатријски комад, настао на крилима великог друштвеног покрета који је релативизовао начела класичне психијатрије. Неухватљивост лудила, и немогућност да се овом феномену приђе на начине којима се дијагностикују и лече „физичке болести“, за присталице поменутог социо-менцинског становишта, основни је аргумент у прилог тези да је психијатрија облик испољавања друштвене моћи владајуће класе. У том смислу, како то каже и сам Џо Ортон стављајући мото на почетак свог позоришног текста, појмови лудила и нормалности могу бити изврнути – па је тако оно што се сматра нормалним, у ствари, највеће лудило. Ортон се поспрдно поиграва надменошћу психијатара, антиципирајући Поперову критику психоанализе, која, за разлику од науке, не предвиђа ситуације у којима њени принципи не важе: када неко негира да је луд, баш то се може прогласити симптомом душевне болести, а здраво и нормално понашање – као прикривање неког ментално-патолошког стања. Дакле, ако вас прогласе лудим, нема начина да докажете да нису у праву. А када се на брвну нађу два психијатра, валидинија је дијагниза онога ко осим лекарске моћи има при руци и пиштољ.

Одигравајући се, од првог до последњег минута, у једној психијатријској клиници, радња „Собара“, међутим, ове озбиљне теме тек овлаш додирује, нудећи у првом плану reductio ad absurdum. У компликованом сценоследу, Ортон се поиграва класичним драматуршким елементима: експозиција и климакс, перипетеиа и препознавање, – све је то у „Собару“ мало или много ишчашено, па се ова представа може поставити и као фарса.

„Шта је собар видео“ у редитељској визури Павла Јозић је водвиљ, у коме се апсурдне слике, и комичне ситуације смењују великом брзином, а главни ликови представљају карикатурално, односно пренагшавајау се поједине црте њихових карактера. Јозић, међутим, није хтео да занемари друге асоцијације које извиру из овог текста. Богата сценографија представља предео за ова надводвиљска значења, а томе су подређени и маске и костими. Међутим, редитељ није желео да исувише успори радњу, како би истакао херменеутичке компоненте, због чега неки детаљи једноставно пролете, и измакну пажњи гледаоца. Са друге стране, редитељ се суочио са проблемом функционализовања дугих реплика. Ортонов текст није фејдовски водвиљ, па комика појединих сцена израста из слојевитог говора протагониста, реплика које нису тек пуко потенцирање комичног заплета. Режија је зато захтевала не само успостављање темпа и тајминга (класичних елемената водвиља), него и остављање простора за рафинирану комику Ортонове спрдње са психијатријом.
Овај сложен склоп, Павле Јозић је доследно испоштовао, стављајући амнсамбл Градског позоришта пред тежак изазов. Није било могуће једноставно фуриозно уделовити радњу, убрзавајући је према завршетку, већ је свака сцена захтевала сопствени климакс, смањење или додавање „гаса“, властити темпо и тајминг, а да све то не наруши темпо комада као целине. Највећи терет био је на Александру Стошићу (кога можемо сматрати ветераном у овом подмлађеном ансамблу), у улози др Прентиса, и Ани Вуковић (др Ренс), чија је рола захтевала праву глумачку вратоломију. Сања Дојчиновић, као госпођа Прентис, са мером свој лик држи између водвиљске разбарушености и фарсе, обогаћујући својом позоришном појавом сваку сцену у којој игра. Иван Јеремић, као Николас Бекет, одиграо је своју најбољу позоришну улогу, а посебно треба похвалити његову добру дикцију и разговетност приликом брзог изговарања реплика, сред бурлексне радње. Марко Богдановић, гост на сцени Градског позоришта, у овој је представи очигледно „свој на своме“, сигуран и уверљив.
Оно по чему „Собар“ свакако треба да буде упамћен је улога младе Маје Николић. Градећи лик Џералдин Баркли у складу са редитељском концепцијом, Маја глуми, дословно, сваком делом тела, у сваком тренутку, независно од тога да ли је у првом плану, или у позадини. У сценама у којима се налази иза паравана, па само чујемо глас који саопштава реплике, њен лик остаје јасно видљив; готово да можемо да видимо њену мимику иза паравана. Енергијом и сценскским полетом, Маја нас подсећа на младу Јасмину Живановић (данас професионалну филмску и позоришну глумицу), и њене ране улоге на сцени Градског позоришта.
Треба поменути и одличне костиме које је осмислила Радмила Михајловић, а израдила Љиљана Мариновић, маску Саше Срдића (најновије жртве позоришне заразе) као и адекватан избор музике Радоја Раше Ђурђевића, а то ће, уверени смо, да западне за око и жирију на неком од будућих позоришних фестивала.
Одавно се нису, на извођење неке представе, у салу уносиле додатне столице, па интересовање за најновију премијеру потврђује да Паланка има вансеријску позоришну публику. Потврдио је то и громогласан аплауз, који је ансамбл „Собара“ неколико пута враћао на поклон.
Представа „Шта је собар видео“ донела је на репоертоар Градског позоришта у Паланаци нешто ново, и за критику и за глумце. Видећемо како ће то рефлектовати селектори и чланови жирија. Што се тиче гледалаца, пред њима је ова представа положила испит, и извесно је чекају бројне репризе и гостовања.

Владимир Ђурђевић

Дечији фестивал Опленац одржаће се 22. септембра у Тополи на Опленцу. Предвиђени су спортски и културни садржаји под отвореним небом у парку на Опленцу. Деца свих узраста моћиће да се опробају у јахању, стрељаштву, орјентирингу, фудбалу и осталим спортским дициплинама као и у цртању и вајању. Дечији фестивал је хуманитарног карактера, а сва добит биће донирана за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

Дечији фестивал Опленац организује Фондација Корени чији су оснивачи Њихова Краљевска Височанства принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић уз сарадњу са Задужбином краља Петра I и Удружењем стручњака за подршку деци и младима Логос.

Ове године чак 5 наставника Основне школе „Олга Милошевић“ добило је Националну ознаку квалитета за пројекат “Медена прича”, а школа је добила ознаку eTwinning школе. Награђени наставници су: Марина Миладиновић, Снежана Николић, Татјана Јовичић, Јасмина Милићевић и Катарина Башчаревић. За учешће у пројекту признањем је награђено и пет ученика: Сара Салатић, Филип Новаковић, Мартина Пренкпаљај, Лазар Војновић и Мијана Аџић.
Ознака квалитета је признање учесницима eTwinning портала и школама за изузетан ниво учествовања на eTwinning порталу. За ученике она може бити подстицај и награда за уложени труд а за школе – јавно признање за квалитет рада и отвореност ка сарадњи на европском нивоу.

eTwinning ознака школе значи да је школа препозната као предводник у области дигиталне праксе, праксе безбедности на интернету, иновативних и креативних приступа педагогији, подстицања континуираног професионалног усавршавања запослених и подстицања сарадничких наставних пракси са запосленима и ученицима.
На годишњој eTwinning конференцији Фондација Темпус Fondacija Tempus ETwinning Srbija је у хотелу Метропол, у Беграду, 6. септембра 2019. године доделила наставницима Националне ознаке квалитета а школама ознаке. Догађај је отворио је министар просвете, науке и технолошког развоја, Младен Шарчевић, а присуствовали су му наши награђени наставници.
Захваљујемо се ученицима и родитељима на сарадњи током пројекта а наставницима и директору Дарку Димитријевићу на времену и труду уложеном за успешну реализацију пројектних активности. Захвалност дугујемо и Фондацији Темпус која је све то препознала и наградила. Похваљујемо их такође за организацију самог догађаја као и свих осталих активности које реализују веома професионално.
ОШ “Олга Милошевић”