Трудничко, породиљско, дечији додатак, једнократне и дугорочне помоћи – свака породица која добије дете у Србији суочава се са широком палетом нових појмова и услова који могу да им отежају или олакшају родитељство.

У лавиринту правних зачкољица и правила са звездицом, многе мајке и очеви често нису ни довољно информисани како да остваре сопствена права.

Треба имати у виду да, поред државе, помоћ стиже и од појединих локалних самоуправа, па је битно да се породице информишу шта додатно могу да добију и од града или општине у којима живе, пише овај портал о родитељству.

Ово је једнократна помоћ коју добијају сви родитељи у Србији по рођењу детета, стоји у закону о Финансијској помоћи породици са децом.

Родитељи ће за прво дете добити 300.000 динара једнократно

Они који добију друго дете добиће једнократно 100.000 динара и додатних 240.000 динара, а овај износ се исплаћује у 24 једнаке месечне рате по 10.000 динара.

Родитељски додатак за треће дете је једнократних 100.000 динара, а додатних 1,4 милиона динара се исплаћује у 120 једнаких месечних рата по 12.000 динара.

Они који добију четврту принову добијају 2,2 милиона динара што се исплаћује у 120 једнаких месечних рата по 18.000 динара.

Поред ових принадлежности које држава даје, Општина Смедеревска Паланка већ две године за прво рођено дете у породици  једнократно исплаује 120.000 дианра.

За куповину дечије опреме држава такође даје новац, који се исплаћује заједно са једнократним износом родитељског додатка за прво дете, односно са првом ратом родитељског додатка за друго, треће и четврто.

Тај износ је 5.000 динара, а исплаћује се родитељски додатак, према Закону о финансијској помоћи породици.

Дечији додатак

Ова ставка је превасходно усмерена ка угроженим породицама у Србији, јер они помоћ добијају дугорочно.

Ипак, много је услова које би требало испунити како би се то право остварило.

Родитељ не сме да поседује додатне непокретности, у земљи и иностранству, осим оне у којој породица живи.

Важан услов је величина стамбеног простора – на пример, ако трочлана породица конкурише за ову помоћ, може да живи највише у четворособном стану.

Не сме ни да поседује гаражу већу од 20 квадрата, али су изузетак они који зарађују од пољопривреде.

Додатак се прима за највише четири детета, а услови су и да дете похађа програм припреме пред полазак у основну школу, као и да редовно иде у основну и средњу школу.

Старосна граница је 20, а за децу са сметњама у развоју је 26 година живота.

Најважнији услов су примања родитеља, а лимити се одређују у односу на новац по члану породице.

Да би породица остварила право на дечији додатак, приход по члану домаћинства не сме да буде већи 9.100 динара.

Граница за породице са једним родитељем је 11.800, а за старатеље и родитеље деце са сметњама у развоју – готово 11.000 динара.

Износ дечијег додатка је од 3.300 до 5.800 динара.

Захтев за дечији додатак се подноси општинској служби дечије заштите у којем породица живи.

Најважније је да се родитељи информишу које све користи могу да остваре у зависности од тога у којој локалној самоуправи живе.

Субвенције за станове

Најновији вид помоћи је и субвенција државе за мајке са децом при куповини стана или изградњи куће, али се она показала слабо изводљивом у пракси јер је само мали број жена успео да добије субвенцију, према постојећим условима конкурса.

Мајке имају право на субвенцију у износу од 20.000 евра за куповину стана, док жене са децом које желе да изграде кућу у једној од 19 мање развијених општина Србије могу да добију покриће половине трошкова.

Право на помоћ имају мајке које су родиле децу почев од првог дана 2022. године. било да су у браку или у ванбрачној заједници.

Услов је да мајке, односно парови, примају мање од две просечне зараде.

Посматрано са психолошког становиштам, један од основних узрока је – слабљење самих породичних вредности, односно инфлација породице као вредности.

Породица као систем обухвата различите микро-односе својих чланова. Тако се сматра да су например партнерски и родитељски односи – супсистеми, који подразумевају одређену парцијлану аутономију, унутар сложеног сисетма пордичних односа (Матејевић, 2012: 130).

Функционисање подсистема може бити поремећено из различитих разлога. На пример, односи родитеља и деце, наролито у адолесцентском периоду, мугу да буду мање или више дисфункционлани, у одређеном временском периоду – иако је за превадавање ових потешкоћа значајна стабилност других супсистема.

Када је реч о парнетским односима – њихова дисфункционланост је условљена или патолошким односом једног од парнера, или је последица терета традициоанлних односа.

У том смислу, тешко се може успоставити прецизно одређење ако не нормалних, а оно узорних односа међу партнерима. На приомер, етичко одређење, које води порекло још од немачког филозофа Имануела Канта, брак одређује као заједницу чија је функција „веза двеју особа различитог пола за доживотно узајамно поседовање њихових полних својстава“. Суштина овог одређења је да брак представља, у основи, заједницу у којој се, уговорно, решава питање сексуалности. Оставлјанје потомства у том смислу није примарни разлог постојања породице. А овај је став у наше време доживео нову експанзију; зашто посветити живот родитељској функцији, а не забави, као контрапункту напорног рада?

Овакво одређење у наше време је суочено са значајним променама. Најпре, самоодређење партнерских односа указује на могућност другачије сексуалне заједнице, од односа мушкарца и жене. Са друге стране, етичко одређење сексуалне заједнице не мора да се исцрпљује у строго дефинисаном брачном партнерском односу.

Из тог разлога, у наше време је можда примереније партнерску фунционоалност одредити као одсустбо елемената подређеност једног партнера дугом. У том смуислу, несигурност партнтерксих односа је фактор зазирања од формирања породице . из страха да брига о деци не постане терет за само једног њеног члана.

У Србији највише људи има довољно новца за храну и јефтину одећу, али није у стању да ишта уштеди. Овој категорији, према Југовићемов испитивању, припада чак 46 процената становништва. Нижи социјални слој, око 22 процента испитаних, има довољно само за храну, али не и за одећу – а неки од њих не могу да подмире ни трошкове за елкетричну енергију.

Са друге стране, искуства младих људи у својим примарним породицама, где су материјални проблеми генерисали свађе, па шак и појаву породичног насиља, додатно одвража од спремности за формирање породичне заједнице са децом.

Имајући у виду поменути контекст, оснажовање породица да се упусте у авантуру родитељства подразумева, превасходно – популаризацију породичних вредности, које су последњиох година доспеле у кризу.

У време када су друштвене мреже досегле невиђени утицај на понашање људи, ова кампања треба да буде превасходно ослоњена на поменуто подручје.

Весна Гајић

Дипломирани психолог