ПОГЛЕД ПРЕКО НИШАНА – ПРИКАЗ ПРЕДСТАВЕ “ЕПИТАФ”/Дора Делбјанско, Епитаф,  режија – Мирослав Петровић/

Позоришне рефлексије

Пише: Владимир Ђурђевић

Млад, свеж ансамбл, уз подршку ветерана, оригиналан и сигуран редитељски рукопис, занимљив репертоарски потез – то су, у најкраћем, први утисци после премијере нове представе Градског позоришта Културног центра, првог позоришног догађаја које је писац ових редова, у складу са прописима, пратио лица покривеног маском N 95; духовито остварење, које захтева пуну салу, и публику растерећену против епидемијских правила.

Не слажем се са критичарима, који сматрају да је Епитаф Доре Делбјанко почетнички драмски текст, који „не иде дубље од тематизовања индивидуалног насиља“ (Ана Тасић, Политика, 13.12.2016). Додуше, ишчашена породица, у чијем се изолованом дому одвија необична радња, заиста подсећа на домаћу верзију „Адамсових“ – али далеко од тога да ауторка не прекорачује границе црне комедије. Настао 2007. у време посвемашног друштвеног насиља, у сенци међунационалних сукоба и маскирних униформи, Епитаф у ствари показује једну заоштрену ибијевску ситуацију. Инвертоване моралне вредности, баш као и у славном делу Алфреда Жарија, не могу да буду конструктивне и архитектоничне баш зато што нису принципијелне, па се све завршава општим сукобом; породица, која се оштро обрачунава са спољним непријатељима, на крају се поларизује, а њени чланови међусобно конфронтирају. Зло не може да потраје, из разлога што није добро организовано, и зато увек изазива само зле последице. То важи како за породицу, тако и за националну државу, па и шире, за атомизовани свет парцијалних интереса.

Делбјанко, у постмодерном духу, ове значењске асоцијације саопштава изражајним средствима кемпа, пренаглашавајући, до претераног карикирања, психологију и односе главних протагониста: Веселина, оца породице и главног сеоског криминалца, који уз помоћ кћерке Арделије, опасне по околину, ликвидира сваког ко га је макар само попреко погледао, његове супруге Ловорке и приглупих Дарка и Јагоде, Арделијиног брата и сестре, духа покојне мајке, негдашње праве хајдучице, по којој је кћерка-егзекутор добила име; Хорације, једини лик који није члан ратоборне породице, мада ће то постати – осликан је у маниру „кича с предумишљајем“. Класична нарација односно строго структура комада, угрозили разбарушеност ибијевског зла, које неминовно води у ентропију.

Мирослав Петровић, редитељ представе, истакао је асоцијације које се помаљају при читању текста Доре Делбјанко. У ту сврху, почетак и завршетак комада уоквирују је телевизијски коментар. Такође, радња је из „базе“, односно подземног бункера у коме Веселин са породицом осмишљава стратегију, пренесена на светло дана: аморалност и аномија нису само слика једне кабадахијске породице, него стање свеопште сучељености изолованих индивидуа, својеврсни bellum omnium contra omnes. „Крвави“ завршетак представе у духу је оваквог читања Епитафа. Са друге стране, прилагођавање радње и реплика поменутом сценском поставу могу да збуне гледаоце који не познају изворни текст – што свакако није добро када је реч о представи брзог ритма, са мноштвом комичних минијатура. Помало смета и не много маштовит начин на који се дочаравају сновиђења Веселиновог сина Дарка, у коме га походи дух баке Корделије. Међутим, Петровић је консеквентно, и углавном педантно, спровео своју редитељску замисао. Посебно треба скренути пажњу на његов рад са глумцима, који резултира уједначеном игром, у којој се појединачне креације допуњују.

Слађан Станић је, као Хорације, остварио своју најбољу улогу, истанчаним слухом пратећи редитељске дидаскалије, а Марко Богдановић у улози Дарка, потврдио оно што су многи запазили још пре много година, на сцени у Старом Селу – да је реч о изванредном глумцу. Откриће ове представе је Дијана Влајић, која улогу Јагоде гради интелигентно, са дивним осећајем за меру, што нарочито долази до изражаја у „преокрету“, када инертна и плашљива девојка открива своју мрачну страну.

Са одушевљењем поздрављамо повратак Невене Миљковић (Арделија) на сцену Градског позоришта. Публици је недостајала њена енергија. Александар Стошић (Веселин) и Сања Дојчиновић (Ловорка) већ имају статус ветерана, од којих се с правом очекује да предводе подмлађени ансамбл градског позоришта. Доајен, Радица Митровић (дух баке Арделије), глуми са истим полетом, као и пре много деценија.

Шминка и фризуре Саше Срдића представљају посебан квалитет ове представе, који ће вероватно бити овенчан наградом – уколико пандемија допусти нормално одржавање аматерских позоришних фестивала.

Полупразна сала (против епидемијске мере дозвољавале су да тек свако треће седиште буде попуњено), и маске на лицима гледалаца учинили су своје. Публика је била „стегнута“, нарочито на почетку, што се одразило на ону фину интеракцију између гледалаца и протагониста, преко потребну, посебно у представама какав је Епитаф. Проћи ће и  covod 19, а тада треба поново уприличити премијеру, и омогућити овој представи да се у контакту са публиком несметано развија.

Фото: Градско позориште

Please follow and like us:
Posted in Култура.

Leave a Reply

Your email address will not be published.