АМАРКОРД ЗА ВУЈАНКЕТА

Некролози су неизбежно непримерени. Независно од намере, у њима се богатсво и ширина постојања, многозначност егзистенције, премеће у одређеност, пространства будућег у скучени простор перфекта, у анегдоте и згоде обликоване да стану под сводове памћења.

Много је боље оћутати, изван речи и представа, мимо покушаја да се ухвати и укроти оно што мора остати неизрециво.

Али, са овог света отишао је драги пријатељ, пријатељ над пријатељима, онај из „часа подневног“, како је говорио и њему и мени блиски песник и мислилац. У име тог часа, не сме се ћутати, и вреди поднети испразност сваке постхумне беседе.

Могу, додуше, да у детаље препричам дуге разговоре, о филму, књижевности, Богу и људима, мудрости овога и онога света; беседе вођене свих ових година, у различито време, на другачијим местима: ноћу, у мојој соби на периферији, у свитање, у мемљивом хотелу у Лесковцу, у подне, у возу који бесмислено стоји у тунелу на Макишу, испод велике зидне слике у његовој соби; последњих година –  телефоном, који је  уредно делио наш разговор на једносатне сегменте. Памтим бремените реченице његових прича, кафкијанско-ничеовску поетику Вујанкетових романа које сам читао у рукопису, препирке и полемике, његове стихове који су доводили у присуство мени далеке и невидљиве светове, упућивали у неслућене тајне бивствовања.

Располажем оним што сам о њега научио – о композицији слике, о „гами“, о „тихом оркану“ Пинк Флојда, ритму и замкама књижевних форми.

Измиче ми, међутим, непредвидивост дугих дијалога, беспоштедни хумор, који би се некоме можда чинио грубим – ширина осмеха, неочекивана топлина и бодрење, упути у разумевање песама, које је стварао са неслућеном лакоћом.

Нисам сигуран како да сада разумем „Болничке приче“, које је написао пре скоро четири деценије; у једној од њих, главни лик, у неком бирократском уреду, случајно открива да је забележен датум његове смрти, који се неминовно примиче – а он то прихвата неочекивано мирно.

Атавизам сећања увек долази пре него што се онај који памти и сам пресели иза границе, и постане лик који треба упамтити.

Остаје нам зато вера да, осим варљивог, бива и непревладиво космичко памћење. Негде далеко, у васељени, још се пишу Вујанкетови романи, и даље настају његове слике, тутње полемике и расправе.

Уверен сам, свакако, да свежину његових речи, способност да ненаметљиво утаба стазу, памте негдашњи младићи и девојке, које је уводио у забране фотографије, писања, у стилове и значења.

Искрено се надам да све оно што је овде остало тек цртеж започети, сигурно и постојано пребива на неком другом месту, и да, како то каже Јесењин, уречени растанак обећава нова виђења.

До тада, иза светлосних година, и даље гледамо Фелинијев „Амаркорд“, још увек несвесни горчине његовог назива.

Георг

 

Please follow and like us:
Posted in Друштво.

Leave a Reply

Your email address will not be published.