Још увек под утиском дуодраме Плућа, одигране прошлог петка, паланачка публика је, у склопу Културног лета, била у прилици да види још једно изузетно остварење, Ноћ богова Мира Гаврана, у режији младог редитеља Марка Манојловића, и извођењу три барда домаћег глумишта – Војина Ћетковића, Дејана Луткића и Небојше Илића.

Радња представе смештена је у квазиисторијски контекст. Прослављајући десетогодишњицу пријатељства, краљ Луј XIV, познат и под именом Краљ Сунце, дворска луда, и писац, Жан Баптист Молијер, током пијанке, водећи сваковрсне разговоре, на крају доспевају у ситуацију у којој домаћин гозбе, краљ, од својих гостију захтева да пред њим изведу комичну фарсу у којој се исмева само краљевско величанство, коју су већ изводили иза леђа свога владара.

Напомињући у дидаскалијама да Ноћ богова није историјска драма, Гавран потцртава онај још код Аристотела учињен увид – да се у рефлексији неког догађаја види више него у његовој пукој историографској (ре)контрукцији. Луј XIV, његова дворска луда, и писац Молијер, у том су смислу више од историјских личности, јер персонификују односе моћи, чија је полиморфност ближа савременом свету, него периоду у који је радња постављена.

Гавранов драматуршки поступак, примењен у више његових представа, подразумева двоструку рефлексију. Најпре, ту је сучељавање стварности и њеног приказивања, путем представе у представи; извођење фарсе о Краљу Сунце је представљање његове владавине у „кривом огледалу“. Са друге стране, суочавање гледалаца са овом двојном перспективом представља други рефлексивни слој, који је током стварања текста подразумеван. Елементи комедије имају функцију одражавања, која историјске догађаје и историјске ликове (који доминирају у многим Гаврановим драмама) треба да представи у универзалнијем светлу од аутентичних просторних и временских координата.

Несумњива моћ владара суочена је, тако, са интелектуалном снагом рефлексије, односно привидном нерационалношћу исмевања, а као поприште моћи овде се испоставља и пријатељство тројице људи, различитог друштвеног статуса.

У том смислу, могу се поставити питања: да ли љубав и пријатељство могу да се одрже сред сталешких (класних) односа? Да ли друштвене улоге на крају имају превагу над такозваним приватним релацијама? Да ли одговорност према истини подразумева да јој буде подређено пријатељство?

Милијер, писац који је подвргао подсмеху и критици људе и обичаје свога времена, несумњиво остаје при оном давнашњем императиву: amicus Plato, sed magis amica veritas! Нема те светиње у људском саодношењу која не може да буде подрвгнута иронији или чак спрдњи, баш као што нема друштвене институције која треба да остане имуна на посвемашну критику. Па ипак, само заодевање критике у фино рухо фарсе, већ представља известан уступак моћи која се критички представља. Ове амплитуде, које важе не само за историјског Милијера, него сваког критичког интелектуалца, веродостојно представља Небојша Илић, који тихо и ненаметљиво преузима централно место у Гаврановој драми.

Недоумице подразумева и сама позиција владара. Када толеранција према пријатељима постаје опасна по сам владарски положај? Када треба стегнути омчу, односно у којим ситуацијама је мудро допустити „вентиле пражњења“. Ове, макијавелистичке дилеме – које је Краљ Сунце несумњиво решавао у своју корист, о чему сведочи и његова седамдесетдвогодишња владавина –  суптилно и између редова просијавају у репликама Војина Ћетковића, који вишеслојно интерпретира лик француског владара.

Играјући лик који није историјски фундиран, Дејан Луткић се нашао пред најизазовнијим задатком у овој представи. Дворска луда у Гаврановој драми није духовити забављач, већ је овај посао заправо параван – главног краљевог жбира и тајног саветника, чија моћ има своје канале, независне од политичке неприкосновености самог Луја XIV. Привидна пријазност моћника, односно њихова приврженост продуктима духа, откривају своју тамну страну. Дејан Луткић, најпре убедљиво тумачећи лик луде, у завршној слици се, у преокрету, открива у улози интелектуалног прогонитеља  интелектуалаца – занимању које је потребно свакој власти, и сваком властодршцу.

Манојловићева режија, истичући поменуте рефлексивне лукове Гаврановог дела, успешно прелази „историјску рампу“, обраћајући се нашем времену и приликама – чему доприносе и „отворени костими“ Маје Мирковић, али и сасвим сведена сценографија. Редитељу полази за руком да надиђе дневно-политички контекст, односно да остане веран оној традицији политичког театра у којој се социјалне прилике скенирају изван њихових свакодневних маргиналија.

Посебан квалитет Ноћи богова је убедљива игра ансамбла, коме успева да произведе праву позоришну атмосферу. У том смислу, незахвално је говорити која је рола убедљивија, јер сва тројица протагониста успешно измичу замци „солирања“, подређујући сваки свој гест аутентичним сценским изразима позоришних призора.

Очекивано, башта бископа и овога пута била је испуњена до последњег места, односно овај простор се показао претесним за бројне паланачке љубитеље театра. Добар избор позоришног репертоара Културног лета, у том је смислу већ досегао један од циљева његовог организовања – репрезентативну културну понуду, какву овдашњи љубитељи и поштоваоци културе одавно заслужују.

В.

Синоћ је, према драмском предлошку Данкана Мекмилана, а у режији Ивана Вуковића, изведбом представе „Плућа“ позоришта „Мадленијанум“, отпочело Културно лето у Смедеревској Паланци, које ће, ове године, трајати од 7. јула до 20. августа. Иако је, због метеоролошких прилика, представа у последњем тренутку премештена са Трга културе у летњу башту биоскопа, глумци, Сузана Лукић и Горан Јевтић, успели су да игру прилагоде овом простору, и да уделове један заиста врхунски позоришни чин.

Аутор драме „Плућа“, Данкан Мекмилан, млади је британски позоришни писац, а овај комад је његово рано дело. Прва поставка ове драме изведена је у Студио театру у Вашингтону, а уследиле су бројне премијере и изведбе, у многим земљама света. Једну од њих, у извођењу Словенског народног гледалишча, у режији Жиге Дивјака, домаћа публика имала је,  пре две године, прилику да види на 55. БИТЕФ.

„Плућа“ тематизују дилему са којом се суочавају савремени млади брачни парови: да ли остављати потомство у сваковрсно пренасељеном свету – у којем не само да се из дана у дан губе еколошке претпоставке постојања (поред осталог – све је мање ваздуха), него и могућности слободе и самокреације. Има ли смисла „подарити живот“ без могућности остваривања егзистенције, одређен различитим облицима есенцијализације, од природних лимита до друштвених ограничења. Може ли се у савременим околностима „дисати пуним плућима“, и има ли смисла пледирати за нови живот, који у еминентно људском смислу вероватно неће бити у прилици да дође до даха.

Настојећи да потцрта свепртисутност, поменутих дилема, чији се значај и смисао разводњава у мноштву других профаних сучељавања какве имају вероватно сви парови – Иван Вуковић је, на оригиналан начин, публику „увукао“ у радњу. Ликови, које тумаче Сузана Лукић и Горан Јевтић, своје дијалоге воде окружени публиком. Тако личне дилеме постају социјалне, окупирајући пажњу оних који су изван попришта партнерске коегзистенције. Приватно престаје да буде привативно, у смислу лишености ширег друштвеног значаја. Проблеми једног пара тако рефлектују друштвене околности, које су, надаље, одређене глобалним претпоставкама – као што и њихове партнерске одлуке, такође, повратно имају имају далекосежан значај.

Успеху редитељa, пресудно су доринели глумци. Текст, који је све време – дијалог, најпре младог, а потом све старијег пара – у којем се преламају њихове животне ситуације, и преплићу различита егзистенцијална стања – није остављао много простора за било шта друго до чисте и непатворене глумачке игре. Вуковић је настојао да се ова наративна линија одржи, па је из тог разлога представу поставио сасвим минималистички, без декора и реквизита. Таква постава у потпуности зависи од игре глумаца, који су у овој представи дословно бравурозни; не само када је реч о изражавању емоција (за свега неколико минута они уверљиво прелазе са еуфоричне ведрине у дубоку тугу) – него и занимљиво осмишљеним „резовима“, у којима се у једном-истом дијалогу представља временски распон од неколико сати, неколико дана, више година.

Смедеревска Паланка има добро обликовану позоришну публику. Посетиоци, који су до последњег места испунили простор летње баште, представу београдског „Мадленијанума“ наградили су дугим и топлим аплалузом, а то, уколико прихватимо да се „по јутру дан познаје“, потврђује констатцију да је пројекат Културног лета оправдан, а програм његовог првог, овогодишњег издања, добро осмишљен.

На почетку првог аутентичног Културног лета у Смедеревској Паланци, које репрезентаивним садржајем – позоришне представе, књижевне вечери, изложбе, програм за децу, балетске изведбе, концерти класичне и популарне музике – обећава задовољавање различитих културних потреба – треба имати у виду да није реч о организовању манифестације „кратког даха“; идеја је да се, у складу са жељама и потребама публике, програм обогаћује, из године у годину, заузимајући све значајније место на мапи  културних догађаја Србије.

Библиотека Архива „Верослава Вељашевић“ обогаћена је са 39 бројева научног часописа „Право и привреда“, у издању Удружења правника Србије, објављених у временском периоду од 1999. до2019. године, као и неколико десетина примерка „Правног информатора“.

На овај начин, осим историјске и завичајне литературе која је корисницима свакодневно на располагању, наш архив је добио литературу из области привредно-компанијског права, права осигурања и управног права, облигационог, банкарског, стечајног и процесног права, интелектуалне својине.

Дародавац је  Предузеће за пословне услуге, финансијски маркетинг и консалтинг FIMAKS из Смедеревске Паланке.

У издању Културног центра из Смедеревске Паланке, из штампе је изашла књига „Мизансцен у огледалу“, нашег суграђанина Владимира Ђурђевића. Књига садржи текстове о позоришту, а њен највећи део чине позоришне крике представа одиграних на сцени Градског позоришта, као и на сценама у Великој Плани и Смедереву, које су извеле аматерске трупе или професионални позоришни ансамбли.

Ауторов приказ базиран је на идеји ангажованог театра, па је посебан осврт посвећен релацији позоришта и политике.

Владимир Ђурђевић је током своје новинарске каријере највише пратио културне догађаје, о којима је извештавао икоје је анализирао и коментарисао у телевизијским емисијама „Облици“ , као у новинским чланцима и критикама.

Овом књигом је настављена већ плодна и богата издавачка делатност Културног центра, а недавн суиз штампе изашле инова књига Томе Митровића, и драме Слободана Ескића.

Књига „Мизансцен у огледалу“ биће ускоро представљена у Културном центру.

У Народном музеју у Смедеревској Паланци у уторак, 16. августа, у 20 сати биће отворена изложба фотографија “Русија је најлепша земља”, у продукцији Руског географског друштва у Србији.

Након богатог културно-уметничког програма, присутнима ће се обратити директор Руског географског друштва у Србији, проф. др Мирољуб Милинчић, председник Општине, Никола Вучен и директор Музеја, Стеван Мартиновић.

Овогодишњи, девети Театар у тврђави одржаће се у периоду од 30. јуна до 5. јула, а на летњој сцени у Малом граду Смедеревске тврђаве биће изведено шест представа.

Фестивал који је ревијалног карактера ће 30. јуна отворити представа „Трпеле“ у копродукцији Краљевачког и Шабачког позоришта коју је према тексту Милене Деполо и Бобана Скерлића режирала Александра Ковачевић. „Трпеле“ је комад који се бави судбинама жена које су убиле своје злостављаче. Настао је на основу аутентичних исповести затвореница које су трпеле брутално насиље. Њихови покушаји да пронађу спас у институцијама система, породици, међу пријатељима, колегама и суседима наилазили су на зид одбијања.

Представа Београдског драмског позоришта „Пластелин“, према драми Василија Сигарева, а у режији Марка Торлаковића, биће играна 1. јула. Сурово искрена, политички некоректна, брутална, драма без страха, описује друштво и односе у којима млади живе и у којима се формирају у одрасле људе. Према речима редитеља, овај комад био је одлично полазиште за интимни сусрет са детињством, а представа је посвећена деци која своје детињство нису одсањала до краја.

Публика Театра у тврђави моћи ће да прати и представу „Заборављене“ која је на програму 2. јула. „Заборављене” је комад о женама које су оставиле упечатљив траг у српској историји, а које нису доживеле да се њихово дело вреднује на начин како су оне то. без сумње, заслужиле. Оно што је изузетна реткост је чињеница да су оне показале своју величину пролазећи кроз тај неадекватан третман народа, коме су толико дали, на један достојанствен начин, не скрећући пажњу на нанету им неправду, верујући да су све урадиле чистог срца, не очекујући признања. Представу је према тексту Зорке Новковић режирала Марија Миленковић, а рађена је у копродукцији Бео арта, Југо сцене и Театра Вук.

Народно позориште „Стерија“ из Вршца гостоваће 3. јула са представом „Фалстаф-веселе жене винздорске“. Ову комичну представу по делу Виљема Шекспира режирао је Даријан Михајловић. Све се збива међу припадницима грађанске класе у Енглеској Шекспировог времена, што је јединствен случај међу његовим делима. Реч је о веселој комедији о витезу ленштини, који излаз из немаштине сагледава у двема угледним госпођама и богатству њихових мужева, те и једној и другој напише истоветно љубавно писмо. Мудре госпође открију истог часа превару, осмисливши освету и силно се забавивши успут.

Представа „Употреба човека“ коју је према роману Александра Тишме режирао Борис Лијешевић, рађена у копродукцији Новосадског позоришта/ Úјвидéки Сзíнхáз, Новог тврђава театра, Град театра Будва и Еаст Њест Центра Сарајево, биће изведена пред публиком у Смедереву 4. јула. „Употреба човека” је прича о свету којим је завладала верска, расна, политичка и свака друга нетрпељивост. Лудило се шири, а људи се надају да оно неће стићи до мирољубивог Новог Сада, и да Европа и свет неће дозволити ширење нацизма, те не предузимају ништа иако им све говори да треба бежати и спасавати се. Сигурни су да разум увек на крају надвлада. Главна јунакиња је Вера Кронер, девојка из богате трговачке јеврејске породице, која из господског новосадског живота бива депортована у Аушвиц 1943. са својом породицом али и са осталим јеврејским породицама. Вера једина преживљава тај стравичан живот и призоре, јер логорско време проводи у “кући радости” – борделу где им сексуалне услуге које пружају СС војницима продужавају живот и одлажу пут у крематоријум.

У складу са досадашњом праксом један дан у оквиру „Театра у тврђави“ опредељује се као „породични дан“ за играње представе која је адкватна за публику млађег узраста. Ове године, у завршници фестивала, 5. јула, биће изведена представа „Легенда о храбрости“ у продукцији Чича Мичиног позоришта. Легенда о Храбрости“ је мјузикл са елементима акробације. У себичној и необичној потери протагониста и антагониста за оним за чиме жуде обрађена је идеја морала и правих вредности. Необична љубавна прича употпуњује поруку представе у којој ћемо видети викинге, ликове из старог Египта, витеза, чаробницу…

Истог дана, фестивал ће бити затворен концертом „Музички спуст Дунавом“ Земунског камерног оркестра, под диригентском управом Ђорђа Станковића.

Све представе биће игране са почетком у 21 сат, осим представе „Легенда о храбрости“ која ће почети у 19 сати. Концерт Земунског камепрног оркестра почиње у 21 сат.

Покровитељ фестивала је Град Смедерево.