„Враголасте позориштарије“, друга такмичарска представа: ИГРА ЖАНРОВА

Пјер Грипари, „Пар ципела“, Дечје позориште Суботица, адаптација и режија Тодор Валов

Луткарско позориште, стандардна глума, кореографски мизансцен, глума под маскама, надградња призора употребом видео-анимације – све то садржи „Пар ципела“, представа настала из приче за децу Пјера Грипарија. Ова разноликост, међутим, није рапсодична, већ се жанровски изрази међусобно допуњују и циркуларно проистичу један из другог, градећи особену наративну структуру, која је истовремено и лако читљива и богата значењима.
У основи, то је луткарска представа, о пару ципела, Николи и Тини. Овај пар креће на брачно путовање, када ципеле купи једна парижанка. Изражајна средства луткарског театра прате овај ниво приче, разговоре младог пара, њихову рефлексију живота, све до старости и „смрти“. Други наративни ниво саопштен је глумом под маскама: пратимо свакодневицу младе парижанске, посету обућарској радњи, њене невоље при ходу, условљене понашањем ципела које желе да буду близу једна другој, па посету угледном психијатру, а у овом слоју приче упознајемо и кућепазитеља, Жу-Жуа, који присваја ципеле када их Мадам одбаци и пар поклања рођаци. Наративни ниво који уоквирује радњу креиран је елементима класичне глуме, као снимање филма о друга два слоја приче, а мини целине представе раздвојене су филмским клапама. Анимирани филм повезује помненуте елементе, допуњујући, истовремено, добро осмишљену сценографију, која се за тили час мења пред очима гледалаца, стварајући, уз помоћ различитих светлосних штимунга, нове призоре.
Редитељу Тодору Валову, који са лакоћом комбинује поменуте врсте позоришног израза, у креацији представе значајно је помогла пре свега Роксана Миркова, аутор анимираних секвенци, математички тачно уклопљених у радњу, као и музички сарадник, Пламен Мирчев, који одабиром и обрадом француске музике„разиграва“ фабулу.
Прецизна режија убрзава и успорава ритам представе, комбинујући поменуте нивое приповедања, а ове осцилације смењују се великом брзином, која, међутим, ни једнога тренутка не нарушава разумљивост вишеслојне нарације. Деца се одлично сналазе у сталној промени фокуса, од луткарске приче, преко игре под амаскама, до реалистичних призора, јер све ове елементе садржи дечја игра. Старији гледаоци заинтригирани су да граде више семиолошке слојеве. На пример, када кућепазитељ Жу-Жу, у једном тренутку, крпом за прашну покрије објектив камере, присутне у сваком призору представе, то се може прочитати као његов покушај да превари „културу паноптикума“, да изађе из свеопштег посматрања и кадрирања, да оствари онај вид слободе, који главни актери, ципеле, успевају да досегну тек када су старе и изношене.
Све нивое приче играју иста три глумца, за тили час прелазећи из луткарске глуме у класичан гумачаки израз, или глуму под маскама – истовремено водећи рачуна о тајмингу видео-нарације, музичкој матрици, прецизно осмишљеном положају на сцени. Публика паланачког фестивала није била у прилици да види оригиналну поставу. Од три члана првобитног глумачког ансамбла, на „Позориштаријама“ је био само Грегуш Залан. Уместо Јасмине Пралије и Кало Беле, у представу су, недавно, ускочили Софија Мојовиоћ и Стефан Остојић, који су, међутим, савим на висини задатка, прецизни и уверљиви.
Показујући да је у Бугарској и даље виталан луткарски театар, Тодор Валов и његов кративни тим, који су гостујући у Суботици поставили ову представу, истовремено сведоче да је могуће плодотоворно надграђивати позоришне жанрове, односно да се може архитектонички градити представа, а да ова чрста структура истовремено остане флексибилни предложак за дораду и надградњу гледалаца. У том смислу, „Пар ципела“ није прича која се приповеда на задат начин, него позив на игру, коме је тешко одупрети се. Самим тим, ова представа не допушта успостављање критичке дистанце, јер је аналитички приступ наглашено супротстављен игри, као извору и утоки сваке непатворене уметности.
Маштовито, визулено и аудитивно богато, ово остварење одолева покушају да буде представљено у форми једног текста. „Пар ципела“ напросто треба гледати. Више пута.

Владимир Ђурђевић

Please follow and like us:
error

Из угла критике: ПУТОВАЊЕ У СРЕДИШТЕ БАЈКЕ

Игор Бојовић, Пепељуга, Театар 91, Алексинац, режија – Бранко Поповић

Прва представа одиграна у такмичарском делу овогодишњег фестивала „Враголасте позориштарије“ је остварење из категорије „Одрасли за децу“. Одмах треба рећи да су се деца, углавном школског узраста, одличо забављала, и да је ансамбл из Алексинца остварио жељену интеракцију са младом публиком.
Посебне похвале треба упутити самом руководству алексиначког позоришта, јер је „продукција“ ове предсатава сасвим неуобичајена за аматерско стваралаштво за децу: оригинални костими, одлична, функционална сценографија, ангажовање чак три школована глумца – доприносе утиску да је реч о професиналном прјекту, који вишеструко надраста уобичајени аматерски приступ представама за децу.

Текст Игора Бојовића, базиран на познатој бајковитој причи о „Пепељуги“, представља, као и други слични покушаји, својеврсну варијацију на познату тему, која претпоставља да публика већ зна оригиналну фабулу. Управо из тог разлога, главни ликови, а нарочито негативци, представљени су карикатурално, док је расплет конципиран као фарса, са финим ироничним коментарима, разумљивим и занимљивим, и за децу школског узраста, и за одрасле.
Редитељ Бранко Поповић настојао је да нагласи каракатуралне елементе Бојовићевог текста већ самом глумачком поставом. Злу маћеху и њене две кћерке играју мушкарци, што је сценски веома допадљиво, и духовито. Поповић се потрудио да ово редитељско решење буде лишено могућих конотација, које би изашле из контекста представе за децу, што му је пошло ра руком, поред осталог, због добре сарадње са глумцима. Бојан Цветковић, у улози маћехе, нимало не заостаје на својим колегама професионалцима, а одличу ролу пружио је и глумац крушевачког позоришта, Бобан Тодоровић, у улози једне од кћерки.
Оно што се редитељу извесно може замерити јесу сонгови: иако маштовито презентовани, на познате и певљиве мелодије, ови музички екскурси су углавном предуги, а плејбек-матрица на моменте нечитка, па се речи сонгова не разазнају. У неколико случајева, сонгови успоравају иначе динамичну радњу, па, иако им је сврха да подигну расположење младе публике, и музичком паузом на сегемне изделе релативно сложену радњу како би је деца лакше пратила, нарочито у завршном делу „Пепељуге“ имају контра-ефекат.
Такође, иако је редитељ, инсистирајући на радњи у првом плану, имао у виду специфично фокусирање пажње најмлађе публике, мизансцен је ипак могао да буде разрађенији, тим пре што је функционална сценографија остављала велики простор на просценијуму за мизанценско разигравање.
Највећа замерка тиче се видео-садржаја. Редитељ је имао добру идеју, да видео-бимом дочара одвијање бала у салону краљевске палате (пројекцијом на рикванту просценијума). Међутим, приказан је реалистични царски бал, који одудара од карикатурално постављене радње на просценијуму. Редитељ је могао да користи и сцене бала из неког цртаног филма, што би свакако било примереније духу и тону представе – иако овакаво решење подразумева опасност да се пажња деце усмери на позадински план.
Јелена Томић, порофесионална глумица позоришта из Крушевца, лепо, чисто и ненаметљуиво, на сигурном растојању од западања у патетику, тумачи насловни лик. Одличан је и принц, Срђан Здравић, такође дипломирани драмски уметник, као и већ поменути професионалац, Бобан Тодоровић, у улози друге маћехине кћерке.
Када је реч о аматерском делу ансамбла, осим одличног Бојана Цветковића, у улози маћехе, треба посебно похвалити Срђана Стојанвића, који игра две различите улоге краља, суптилно истичући комичне елементе ликова које тумачи.
Треба се осврнути и на сценски говор. Ни на једном месту се не разазнаје локални дијалект, а реплике се углавном добро чују. Једино би Нанушка Стојановић, у улози Шећерне виле (наратора), могла да говори нешто спорије, јер неки делови њених монолога остају неразговетни – иако је, у целини посматрано, ова млада глумица свој лик одиграла уверљиво и полетно.
Креаторима представе „Пепељуга“ највећу похвалу пружила је публика, дугим аплаузом који је пратио добро режирани „поклон“, а како су деца, родитељи и наставници оценили ово остварење, видећемо у завршници фестивала.

Владимир Ђурђевић

Please follow and like us:
error

ОТВОРЕНЕ ВРАГОЛАСТЕ ПОЗОРИШТАРИЈЕ

После сведене и примерене церемоније отварања, и поздравне речи директора Установе Културни центар, Драгана Исаиловића, одиграна је представа ван такмичарске селекције, „Први шљиварски бој“, позоришта „Звездица“ из Зрењанина, у адаптацији и режији Татјане Рељин. Реч о питкој, одлично режираној и још боље изведеној бајци, коју је најмлађа публика отпратила „у једном даху“.
Пре почетка овогодишњег фестивала, у фоајеу Градског позоришта Културног центра отворена је годишња изложба КОЦ „Круг“ из Смедеревске Паланке.
На овогодишњим Позориштаријама биће одиграно шест представа у такмичарским селекцијама „Деца за децу и Одрасли за децу“, а предвиђена је још једна ревијална представа и неколико пратећих програма.
Фестивал „Враголасте позориштарије“ одвија се под покровитељством Општине Смедеревска Панка и Министартсва културе у Влади Републике Србије.

Please follow and like us:
error

ВРАГОЛАСТЕ ПОЗОРИШТАРИЈЕ

Позоришни фестивал „Враголасте позориштарије“ који се сваке године одржава у Градском позоришту у Смедеревској Паланци, овога пута планиран је од 29. септембра до 5. октобра. Фестивал се одржава под покровитељством Министарства културе и информисања и општине Смедеревска Паланка.

Please follow and like us:
error

ОДРЖАН ДРУГИ ДЕЧИЈИ ФЕСТИВАЛ НА ОПЛЕНЦУ

Под покровитељством ЊКВ Принца Михаила и Принцезе Љубице, јуче на Опленцу одржан је други  хуманитарни  Дечји фестивал  чију су реализацију помогли чланови Удружења Краљевина Србија.

У уводном делу програма  обратила се ЊKВ Принцеза Љубица Kарађорђевић која је између осталог поздравила све госте , нарочито оне најмлађе због којих ова манифестација и постоји, захвалила им се на доласку и пожелела леп и угодан дан.

Посетиоци ове манифестације , како деца тако и родитељи , имали су прилику да се упознају, а и опробају у  спортовима  на отвореном, јахању, стрељаштву, стреличарства,  фудбалу, ликовним  и музичким радионицама као и у  играма  без граница. Сав приход од фестивала  биће дониран за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

Please follow and like us:
error

АНТИПСИХИЈАТРИЈСКИ КАЛАМБУР

(Џо Ортон, Шта је собар видео, Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци, адаптација и режија – Павле Јозић; премијера 13. септембра 2019.)

„Сви смо ми луди, а ни које сматрамо лудим, нису.“
Сирил Тарнер

Мимо обичаја, и установљеног распореда, понети првим импресијама, овај приказ почећемо похвалом једнe глумицe: Марија Маја Николић, дебитант на великој сцени Градског позоришта, не само да је више него успешно креирала улогу Џудит Баркли, већ њена глума на синоћној премијери најављује блиставу каријеру, која лако може да прерасте оквире аматерског бављења позориштем. О Маријиној глуми, али и улогама њених колега на сцени, још ће бити речи у овом тексту.
А сада, кренимо редом.
У време када су настали, црнохуморни драмски текстови Џона Ортона били су скандалозни, нарочито за домаћу, енглеску публику. Иако Ортон следи нит такозваног „енглеског хумора“, који акцентира апсурдне ситуације, ликови његових комада, склони хомосексуланости, инцесту и сваковрсним сексуалним инверзијама, били су у најмању руку неуобичајени за комедије настале средином XX века. Из поменутог, али и других, драматуршких разлога, Ортонови позоришни текстови нису јасно жанровски одређени. То важи и за позну „комедију“, „Шта је собар видео“, којa је премијерно изведена неколико година после (такође „скандалозне“) смрти њеног аутора. У основи, то је антипсихијатријски комад, настао на крилима великог друштвеног покрета који је релативизовао начела класичне психијатрије. Неухватљивост лудила, и немогућност да се овом феномену приђе на начине којима се дијагностикују и лече „физичке болести“, за присталице поменутог социо-менцинског становишта, основни је аргумент у прилог тези да је психијатрија облик испољавања друштвене моћи владајуће класе. У том смислу, како то каже и сам Џо Ортон стављајући мото на почетак свог позоришног текста, појмови лудила и нормалности могу бити изврнути – па је тако оно што се сматра нормалним, у ствари, највеће лудило. Ортон се поспрдно поиграва надменошћу психијатара, антиципирајући Поперову критику психоанализе, која, за разлику од науке, не предвиђа ситуације у којима њени принципи не важе: када неко негира да је луд, баш то се може прогласити симптомом душевне болести, а здраво и нормално понашање – као прикривање неког ментално-патолошког стања. Дакле, ако вас прогласе лудим, нема начина да докажете да нису у праву. А када се на брвну нађу два психијатра, валидинија је дијагниза онога ко осим лекарске моћи има при руци и пиштољ.


Одигравајући се, од првог до последњег минута, у једној психијатријској клиници, радња „Собара“, међутим, ове озбиљне теме тек овлаш додирује, нудећи у првом плану reductio ad absurdum. У компликованом сценоследу, Ортон се поиграва класичним драматуршким елементима: експозиција и климакс, перипетеиа и препознавање, – све је то у „Собару“ мало или много ишчашено, па се ова представа може поставити и као фарса.


„Шта је собар видео“ у редитељској визури Павла Јозић је водвиљ, у коме се апсурдне слике, и комичне ситуације смењују великом брзином, а главни ликови представљају карикатурално, односно пренагшавајау се поједине црте њихових карактера. Јозић, међутим, није хтео да занемари друге асоцијације које извиру из овог текста. Богата сценографија представља предео за ова надводвиљска значења, а томе су подређени и маске и костими. Међутим, редитељ није желео да исувише успори радњу, како би истакао херменеутичке компоненте, због чега неки детаљи једноставно пролете, и измакну пажњи гледаоца. Са друге стране, редитељ се суочио са проблемом функционализовања дугих реплика. Ортонов текст није фејдовски водвиљ, па комика појединих сцена израста из слојевитог говора протагониста, реплика које нису тек пуко потенцирање комичног заплета. Режија је зато захтевала не само успостављање темпа и тајминга (класичних елемената водвиља), него и остављање простора за рафинирану комику Ортонове спрдње са психијатријом.
Овај сложен склоп, Павле Јозић је доследно испоштовао, стављајући амнсамбл Градског позоришта пред тежак изазов. Није било могуће једноставно фуриозно уделовити радњу, убрзавајући је према завршетку, већ је свака сцена захтевала сопствени климакс, смањење или додавање „гаса“, властити темпо и тајминг, а да све то не наруши темпо комада као целине. Највећи терет био је на Александру Стошићу (кога можемо сматрати ветераном у овом подмлађеном ансамблу), у улози др Прентиса, и Ани Вуковић (др Ренс), чија је рола захтевала праву глумачку вратоломију. Сања Дојчиновић, као госпођа Прентис, са мером свој лик држи између водвиљске разбарушености и фарсе, обогаћујући својом позоришном појавом сваку сцену у којој игра. Иван Јеремић, као Николас Бекет, одиграо је своју најбољу позоришну улогу, а посебно треба похвалити његову добру дикцију и разговетност приликом брзог изговарања реплика, сред бурлексне радње. Марко Богдановић, гост на сцени Градског позоришта, у овој је представи очигледно „свој на своме“, сигуран и уверљив.
Оно по чему „Собар“ свакако треба да буде упамћен је улога младе Маје Николић. Градећи лик Џералдин Баркли у складу са редитељском концепцијом, Маја глуми, дословно, сваком делом тела, у сваком тренутку, независно од тога да ли је у првом плану, или у позадини. У сценама у којима се налази иза паравана, па само чујемо глас који саопштава реплике, њен лик остаје јасно видљив; готово да можемо да видимо њену мимику иза паравана. Енергијом и сценскским полетом, Маја нас подсећа на младу Јасмину Живановић (данас професионалну филмску и позоришну глумицу), и њене ране улоге на сцени Градског позоришта.
Треба поменути и одличне костиме које је осмислила Радмила Михајловић, а израдила Љиљана Мариновић, маску Саше Срдића (најновије жртве позоришне заразе) као и адекватан избор музике Радоја Раше Ђурђевића, а то ће, уверени смо, да западне за око и жирију на неком од будућих позоришних фестивала.
Одавно се нису, на извођење неке представе, у салу уносиле додатне столице, па интересовање за најновију премијеру потврђује да Паланка има вансеријску позоришну публику. Потврдио је то и громогласан аплауз, који је ансамбл „Собара“ неколико пута враћао на поклон.
Представа „Шта је собар видео“ донела је на репоертоар Градског позоришта у Паланаци нешто ново, и за критику и за глумце. Видећемо како ће то рефлектовати селектори и чланови жирија. Што се тиче гледалаца, пред њима је ова представа положила испит, и извесно је чекају бројне репризе и гостовања.

Владимир Ђурђевић

Please follow and like us:
error

ДЕЧИЈИ ФЕСТИВАЛ НА ОПЛЕНЦУ

Дечији фестивал Опленац одржаће се 22. септембра у Тополи на Опленцу. Предвиђени су спортски и културни садржаји под отвореним небом у парку на Опленцу. Деца свих узраста моћиће да се опробају у јахању, стрељаштву, орјентирингу, фудбалу и осталим спортским дициплинама као и у цртању и вајању. Дечији фестивал је хуманитарног карактера, а сва добит биће донирана за подстицање и развој деце и младих у Тополи и околини.

Дечији фестивал Опленац организује Фондација Корени чији су оснивачи Њихова Краљевска Височанства принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић уз сарадњу са Задужбином краља Петра I и Удружењем стручњака за подршку деци и младима Логос.

Please follow and like us:
error

Представа Life пред публиком градског позоришта

Смедеревска Паланка, 6. септембар 2019.

Већ трећу годину за редом, манифестација Дани Републике Српске одржава се и у Смедеревској Паланци. Као и претходних година, поублика Градског позоришта паланачког Кулктурног центра, била је у прилици да види једно тетарско остварење из РС, а ове године то је представа Лајф (Life), бањалучког Студентског позоришта, према тексту словеначке драматуркиње, Тине Коси.

Изузетно је тешко написати драмски текст који ће проблеме тинејџера, у неком времену и на одређеном географском простору, представити без патетике, аутентично и са мером, без моралисатичких дидаскалија унетих у реплике протагониста. Текст Тине Коси свакако одолева поментим опасностима, јер реч је о делу чији је основни квалитет управо аутентичност приказа: дијалози главних протагониста, троје младих људи средњошколског узраста, написани су у сленгу, а опет стилизовано, без инсистирања на језичким поштапалицама и фразама, присутним у жаргону генерација овог узраста.

Аутентично су представљени и проблеми младих људи: психолошке последице живота у разореним породицама, тинејџерска трудноћа, анорексија. Упоредо са тим, на другој страни, представљен је живот виђен очима одраслих, родитеља – претерана, патолошка брига за дете, алкохолизам, агресивност проистекла из борбе са демонима прошлости, покушај да се родитељске дужности сведу на строгу контролу живота деце у најбунтовнијем периоду њиховог живота.

Судар ова два Weltanschauung-а (или – Weltschmerz-а) поставлљен је као у античкој трагедији, као исход који нико не жели, али који се неминовно догађа – у форми сукоба безнадежно изолованих индивидуа, које не желе, или не могу, да чују или разумеју Другог. Тинејџерка Тара, која нас као приповедач води кроз радњу, постаје жртва свога оца – алкохоличара, који у њој види обрисе бивше супруге (преудате за неког странца). И двоје других протагониста, сазнајемо у завршном монологу мртве Таре – млади Владимир и његова мајка, нису избегли трагички митски усуд; младић је, као и његов отац, погинуо на мотоциклу, чиме су се обистиниле мрачне прогнозе његове претерано брижне мајке – а она је потом, у духу античке трагедије, свиснула од туге. Преживели су само девојка Ана, поставши становник неког другог света, и Тарин отац, присиљен да се доживотно сећа своје изгубљене породице.

Основни квалитет текста Тине Коси, који је редитељ Александар Пејаковић одлично уочио и сценски нагласио – свакако су монолози главних протагониста, осветљених само танким снопом рефлектора. Из ових спорадичних исповести видимо да свако од њих проживљава своју властиту трагедију, одељен од свих других, издвојен и усамљен у мраку света из кога су протерани саосећање и симпатија. И зато се поглед на актулено стање, на живот сам, може пружити тек са онога света, изван трагичког усуда „лајфа“, неизбежности отуђене егзистенције.

Прецизној режији, коју је свакако обогатило мноштво извођења током дугог репертоарског даха ове представе, може се, евентулано, замерити само сâм климакс, који, као и свака peripeteia долази изненадно, али можда превише мирно и ненаглашено, што умањује потоњу катарзу Тариног „постхумног“ монолога.

Основни квалитет ове представе је одлична игра ансамбла, наричито његових женских чланова: најпре Раденке Шеве, филмске и телевизијске глумице из Бања Луке, и српске глумице Ене Радовановић, која главни лик игра прецизно и сигурно, али ни једнога тренутка не „штрчи“, остављајући партнерима на сцени довољно простора за глумачке креације.

Посебно ћемо да истакнемо глуму Јелене Стојаковић, којој полази за руком да у свега неколико сцена изгради жив и уверљив лик Ане, дочаравајући, у кратким епизодама, њена различита емотивна стања и брзе, „тинејџерске“ промене расположења.

Представа Лајф, одиграна јуче два пута – најпре за средњошколце, а потом, у вечерњем термнину, и за такозвану редовну позоришну публику – импонује озбиљношћу приступа, сигурношћу и лакоћом извођења, сведочећи да је Бања Лука – истински културни центар, који надилази вредности и значај регионалног средишта културног живота у Босни и Херцеговини.

В. Ђурђевић

Please follow and like us:
error

Време нових снова

У реновираном простору Галерије модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Планци, синоћ је отворена изложба слика и цртежа под називом „Време нових снова“, ауторке Лидије Узелац. изложба ће бити отворена све до 10. августа. 

Please follow and like us:
error

Хуманитарни концерт за Уроша

Вечерас на Градском тргу у Смедеревској Паланци  у 18 часова биће одржан Хуманитарни концерт за малог Уроша и његовог оца, борца са Kошара.

Учесници концерта поред осталих биће:

Aqaurius bend-См. Паланка
Fusion bend-Јагодина
Оркестар KУД-а Абрашевић под управом Горана Милићевића са солисткињама
Иваном Михајловић и  Александром Милошевић
Ненад Аранђеловиц-вокални солиста
Милош Александровић-Негро бенд
Дејан Максимовић-Макса-smily bend
Бобан Јовановић-Џамбон
Александар Илић-Kеча солиста на хармоници

Please follow and like us:
error