Посматрано са социолошког аспекта, основни разлог због кога се породице у Србији не одлучују да имају више деце почива, пре свега у осежају социјлане несигурности. То није неуобичајено за такозвана транзицииона друштва.
Економска транзиција, чија је последица не само осиромашење одређеног броја људи – које уобичајено прати почетак реформи, него и неизвеснот када је реч о сталности радног односа, јер се сада све препуштено такозваној тржишној регулативи, битно утиче на одлуку младих људи да имају велике породице.
Економски фактор свакакоиније једини. Заиузетост родитеља, а многи морају да обављају више од једног посла, за последицу има немогућност да се посвете деци и уживају у родитељству, што се, како показује статистика, такође негативно одржава на одлуку да се има више деце.
Наведено становиште захтева да сам појам транзиције буде валјано елабориран, како би јасно биле назначене поседице по расположење парова за повећану стопу наталитета.
Упоредо са својинском трансформациојом у Србији се приступило убрзаној либерализацији економије, системској трансформацији ка такозваном слободном тржишту. Реч је о “шок-терапији”, одноно наглом гашењу регулаторних функција државе. Овај процес подстакнут је директним условљавањем Међународног монетарог фонда, који заговара и наредне непопуларне кораке, натурајући такозвану профитну оријентацију, према неолибералном моделу:
Долази до раскида између економског и друштвеног и до затварања у скучени, кратковиди економизам (ММФ визије света); то доводи до кризе поверења у “јавно добро” и социјалну правду уништавајући појам колективне одговорности (у несрећи на раду, у болести, у биједи), те се окривљује појединац као једино одговоран за своју несрећу. По мишљењу Боурдијеа то је економска теорија која се заснива на чисто “економској лолгици” која почива на конкуренцији и доноси ефикасност, насупрот “друштвеној логици” која је подређена правилима праведности. Подстицањем приватних интереса и повлачењем државе из извесних сектора друштвеног живота, који су били њена дужност, таква теорија не процјењује колико кошта једна политика са становишта “социјалне цене”, јер се укидају “колективни репери” и солидарност када се врши генерална приватизација јавних служби (односно, индивидуализује се све, производња као и правда).
Вера Вратуша, у својој обимној студији о транзицији, користећи доступне податке, настоји да покаже како је привредна транзиција некадашњих социјалистичких земаља била потпомогнута споља. Kада је реч о СФРЈ, а потом земљама које су њени правни наследници, на делу су биле и економске мере, односно специфична тактика кредитног задуживања и наметање тешкоћа у отплати дугова, који су условили унутрашњу нестабилност и омогућили промену режима, који се извесно време опирао десуверенизацији коју је наметало укључивање у светски систем капиталистичке привреде.
Независно од тога да ли се економска транзиција у Србији може свести на дђеловање међународних фактора, сходно интересу несметаног протока капитала, односно својеврсној експолатацији јефтине радне снаге и природних богатстава, не може се пренебрегнути “тржишни интерес” у процесу транзиције друштва у овим пост социјалистичким републикама.
С друге стране, треба имати у виду како су главни заговорници убрзаних друштвених реформи деведесетих година били углавном представници високо-образованих или ситно-буржоаских слојева, а не припадници радника или ситних пољопривредних произвођача, мада не треба губити из вида да су коначни пад Милошевићевог режима значајно потпомогли управо радници. Исто тако, не треба занемарити да су демонстранти на улицама, 5. октобра 2000. године били превасходно жељни економског бољитка, односно да су им биле стране стратегије транзиције, због којих ће многи од њих наредних година бити у зантно тежем материјланом статусу.
Упркос томе што многи аутори, од којих смо неке напред цитирали, транзицију посматрају као знатно комплекснији процес, који се не може свести на економску трасформацију са социјализма у капитализам – уколико глобализам посматрамо као етапу капитализма, не можемо а да у тразиционим процесима не препознамо увођење неолибералних начела због којих долази до слабљења функција државе и одустајања од многих социјалних интервенција и удовољавању интресима капитала. Домаћи либерални теретичари транзиције истицали су потребу брзе либерализације тржишта, потпуно усвајајући идеју о примату ефикасности у односу на добробит и благостање грађана.
Тако Даница Поповић, професор Економског факултеа у Београду, у тексту „Привредна активност и макроекономска политика у Србији“, из 2005. године, однос ефинаскости и благостања интерпретира корелацијом између ригидног радног законодавства и отварања нових радних мјеста. Према професорки Поповић нова радна мјеста ће бити отоврена тек када радно законодавство олакша отпуштање постојећих радника. То значи да ће се до посла долазити лакше под претпоставком још лакшег отпуштања, које не подразумијева мере социјалне заштите запосленог на терет послодавца, какве је предвиђало радно законодавство у првим годинама XXИ вијека у Србији:
У целини, пажња се поклања очувању постојећих радних места, а не стварању нових могућности за запошљавање (…) Иницирање реструктуирања и приватизације стога се одвија темпом који намећу међународне финансијске институције, посебно ММФ, који преостали отпис дуга Париском клубу поверилаца од око 750 милиона долара условљава управо убрзањем структурних реформи и смањењм удела јавне потрошње у бруто домаћем производу.
Овај пороцес либерализације тржишта, уствари, на дуже стазе треба да доведе до пада цена домаћих прозводних погона, што ће олакшати њихово преузимање, односно уплив транснационланог капитала.
Постојеће друштвене промене, накоје је овде сасвим овлаш указано, представљају битан социолошки фактор за одустајање од формирања великих породица, односно пордица са већим бројем деце.
У том смислу, повежање наталитета зависи превасходно од побољшања економнских услова. Упоредо са падом регулације, међутим, на делу алтернативне подстицајне мере, како државе у целини, такои локланих самоуправа, које су, међутиом, недовољно познате потенцијланим корисницима, и зато треба радити на њиховој популаризацији.
Борис Радука,
дипломирани социолог