(Џо Ортон, Шта је собар видео, Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци, адаптација и режија – Павле Јозић; премијера 13. септембра 2019.)
„Сви смо ми луди, а ни које сматрамо лудим, нису.“
Сирил Тарнер
Мимо обичаја, и установљеног распореда, понети првим импресијама, овај приказ почећемо похвалом једнe глумицe: Марија Маја Николић, дебитант на великој сцени Градског позоришта, не само да је више него успешно креирала улогу Џудит Баркли, већ њена глума на синоћној премијери најављује блиставу каријеру, која лако може да прерасте оквире аматерског бављења позориштем. О Маријиној глуми, али и улогама њених колега на сцени, још ће бити речи у овом тексту.
А сада, кренимо редом.
У време када су настали, црнохуморни драмски текстови Џона Ортона били су скандалозни, нарочито за домаћу, енглеску публику. Иако Ортон следи нит такозваног „енглеског хумора“, који акцентира апсурдне ситуације, ликови његових комада, склони хомосексуланости, инцесту и сваковрсним сексуалним инверзијама, били су у најмању руку неуобичајени за комедије настале средином XX века. Из поменутог, али и других, драматуршких разлога, Ортонови позоришни текстови нису јасно жанровски одређени. То важи и за позну „комедију“, „Шта је собар видео“, којa је премијерно изведена неколико година после (такође „скандалозне“) смрти њеног аутора. У основи, то је антипсихијатријски комад, настао на крилима великог друштвеног покрета који је релативизовао начела класичне психијатрије. Неухватљивост лудила, и немогућност да се овом феномену приђе на начине којима се дијагностикују и лече „физичке болести“, за присталице поменутог социо-менцинског становишта, основни је аргумент у прилог тези да је психијатрија облик испољавања друштвене моћи владајуће класе. У том смислу, како то каже и сам Џо Ортон стављајући мото на почетак свог позоришног текста, појмови лудила и нормалности могу бити изврнути – па је тако оно што се сматра нормалним, у ствари, највеће лудило. Ортон се поспрдно поиграва надменошћу психијатара, антиципирајући Поперову критику психоанализе, која, за разлику од науке, не предвиђа ситуације у којима њени принципи не важе: када неко негира да је луд, баш то се може прогласити симптомом душевне болести, а здраво и нормално понашање – као прикривање неког ментално-патолошког стања. Дакле, ако вас прогласе лудим, нема начина да докажете да нису у праву. А када се на брвну нађу два психијатра, валидинија је дијагниза онога ко осим лекарске моћи има при руци и пиштољ.
Одигравајући се, од првог до последњег минута, у једној психијатријској клиници, радња „Собара“, међутим, ове озбиљне теме тек овлаш додирује, нудећи у првом плану reductio ad absurdum. У компликованом сценоследу, Ортон се поиграва класичним драматуршким елементима: експозиција и климакс, перипетеиа и препознавање, – све је то у „Собару“ мало или много ишчашено, па се ова представа може поставити и као фарса.
„Шта је собар видео“ у редитељској визури Павла Јозић је водвиљ, у коме се апсурдне слике, и комичне ситуације смењују великом брзином, а главни ликови представљају карикатурално, односно пренагшавајау се поједине црте њихових карактера. Јозић, међутим, није хтео да занемари друге асоцијације које извиру из овог текста. Богата сценографија представља предео за ова надводвиљска значења, а томе су подређени и маске и костими. Међутим, редитељ није желео да исувише успори радњу, како би истакао херменеутичке компоненте, због чега неки детаљи једноставно пролете, и измакну пажњи гледаоца. Са друге стране, редитељ се суочио са проблемом функционализовања дугих реплика. Ортонов текст није фејдовски водвиљ, па комика појединих сцена израста из слојевитог говора протагониста, реплика које нису тек пуко потенцирање комичног заплета. Режија је зато захтевала не само успостављање темпа и тајминга (класичних елемената водвиља), него и остављање простора за рафинирану комику Ортонове спрдње са психијатријом.
Овај сложен склоп, Павле Јозић је доследно испоштовао, стављајући амнсамбл Градског позоришта пред тежак изазов. Није било могуће једноставно фуриозно уделовити радњу, убрзавајући је према завршетку, већ је свака сцена захтевала сопствени климакс, смањење или додавање „гаса“, властити темпо и тајминг, а да све то не наруши темпо комада као целине. Највећи терет био је на Александру Стошићу (кога можемо сматрати ветераном у овом подмлађеном ансамблу), у улози др Прентиса, и Ани Вуковић (др Ренс), чија је рола захтевала праву глумачку вратоломију. Сања Дојчиновић, као госпођа Прентис, са мером свој лик држи између водвиљске разбарушености и фарсе, обогаћујући својом позоришном појавом сваку сцену у којој игра. Иван Јеремић, као Николас Бекет, одиграо је своју најбољу позоришну улогу, а посебно треба похвалити његову добру дикцију и разговетност приликом брзог изговарања реплика, сред бурлексне радње. Марко Богдановић, гост на сцени Градског позоришта, у овој је представи очигледно „свој на своме“, сигуран и уверљив.
Оно по чему „Собар“ свакако треба да буде упамћен је улога младе Маје Николић. Градећи лик Џералдин Баркли у складу са редитељском концепцијом, Маја глуми, дословно, сваком делом тела, у сваком тренутку, независно од тога да ли је у првом плану, или у позадини. У сценама у којима се налази иза паравана, па само чујемо глас који саопштава реплике, њен лик остаје јасно видљив; готово да можемо да видимо њену мимику иза паравана. Енергијом и сценскским полетом, Маја нас подсећа на младу Јасмину Живановић (данас професионалну филмску и позоришну глумицу), и њене ране улоге на сцени Градског позоришта.
Треба поменути и одличне костиме које је осмислила Радмила Михајловић, а израдила Љиљана Мариновић, маску Саше Срдића (најновије жртве позоришне заразе) као и адекватан избор музике Радоја Раше Ђурђевића, а то ће, уверени смо, да западне за око и жирију на неком од будућих позоришних фестивала.
Одавно се нису, на извођење неке представе, у салу уносиле додатне столице, па интересовање за најновију премијеру потврђује да Паланка има вансеријску позоришну публику. Потврдио је то и громогласан аплауз, који је ансамбл „Собара“ неколико пута враћао на поклон.
Представа „Шта је собар видео“ донела је на репоертоар Градског позоришта у Паланаци нешто ново, и за критику и за глумце. Видећемо како ће то рефлектовати селектори и чланови жирија. Што се тиче гледалаца, пред њима је ова представа положила испит, и извесно је чекају бројне репризе и гостовања.
Владимир Ђурђевић
