Још увек под утиском дуодраме Плућа, одигране прошлог петка, паланачка публика је, у склопу Културног лета, била у прилици да види још једно изузетно остварење, Ноћ богова Мира Гаврана, у режији младог редитеља Марка Манојловића, и извођењу три барда домаћег глумишта – Војина Ћетковића, Дејана Луткића и Небојше Илића.
Радња представе смештена је у квазиисторијски контекст. Прослављајући десетогодишњицу пријатељства, краљ Луј XIV, познат и под именом Краљ Сунце, дворска луда, и писац, Жан Баптист Молијер, током пијанке, водећи сваковрсне разговоре, на крају доспевају у ситуацију у којој домаћин гозбе, краљ, од својих гостију захтева да пред њим изведу комичну фарсу у којој се исмева само краљевско величанство, коју су већ изводили иза леђа свога владара.
Напомињући у дидаскалијама да Ноћ богова није историјска драма, Гавран потцртава онај још код Аристотела учињен увид – да се у рефлексији неког догађаја види више него у његовој пукој историографској (ре)контрукцији. Луј XIV, његова дворска луда, и писац Молијер, у том су смислу више од историјских личности, јер персонификују односе моћи, чија је полиморфност ближа савременом свету, него периоду у који је радња постављена.
Гавранов драматуршки поступак, примењен у више његових представа, подразумева двоструку рефлексију. Најпре, ту је сучељавање стварности и њеног приказивања, путем представе у представи; извођење фарсе о Краљу Сунце је представљање његове владавине у „кривом огледалу“. Са друге стране, суочавање гледалаца са овом двојном перспективом представља други рефлексивни слој, који је током стварања текста подразумеван. Елементи комедије имају функцију одражавања, која историјске догађаје и историјске ликове (који доминирају у многим Гаврановим драмама) треба да представи у универзалнијем светлу од аутентичних просторних и временских координата.
Несумњива моћ владара суочена је, тако, са интелектуалном снагом рефлексије, односно привидном нерационалношћу исмевања, а као поприште моћи овде се испоставља и пријатељство тројице људи, различитог друштвеног статуса.
У том смислу, могу се поставити питања: да ли љубав и пријатељство могу да се одрже сред сталешких (класних) односа? Да ли друштвене улоге на крају имају превагу над такозваним приватним релацијама? Да ли одговорност према истини подразумева да јој буде подређено пријатељство?
Милијер, писац који је подвргао подсмеху и критици људе и обичаје свога времена, несумњиво остаје при оном давнашњем императиву: amicus Plato, sed magis amica veritas! Нема те светиње у људском саодношењу која не може да буде подрвгнута иронији или чак спрдњи, баш као што нема друштвене институције која треба да остане имуна на посвемашну критику. Па ипак, само заодевање критике у фино рухо фарсе, већ представља известан уступак моћи која се критички представља. Ове амплитуде, које важе не само за историјског Милијера, него сваког критичког интелектуалца, веродостојно представља Небојша Илић, који тихо и ненаметљиво преузима централно место у Гаврановој драми.
Недоумице подразумева и сама позиција владара. Када толеранција према пријатељима постаје опасна по сам владарски положај? Када треба стегнути омчу, односно у којим ситуацијама је мудро допустити „вентиле пражњења“. Ове, макијавелистичке дилеме – које је Краљ Сунце несумњиво решавао у своју корист, о чему сведочи и његова седамдесетдвогодишња владавина – суптилно и између редова просијавају у репликама Војина Ћетковића, који вишеслојно интерпретира лик француског владара.
Играјући лик који није историјски фундиран, Дејан Луткић се нашао пред најизазовнијим задатком у овој представи. Дворска луда у Гаврановој драми није духовити забављач, већ је овај посао заправо параван – главног краљевог жбира и тајног саветника, чија моћ има своје канале, независне од политичке неприкосновености самог Луја XIV. Привидна пријазност моћника, односно њихова приврженост продуктима духа, откривају своју тамну страну. Дејан Луткић, најпре убедљиво тумачећи лик луде, у завршној слици се, у преокрету, открива у улози интелектуалног прогонитеља интелектуалаца – занимању које је потребно свакој власти, и сваком властодршцу.
Манојловићева режија, истичући поменуте рефлексивне лукове Гаврановог дела, успешно прелази „историјску рампу“, обраћајући се нашем времену и приликама – чему доприносе и „отворени костими“ Маје Мирковић, али и сасвим сведена сценографија. Редитељу полази за руком да надиђе дневно-политички контекст, односно да остане веран оној традицији политичког театра у којој се социјалне прилике скенирају изван њихових свакодневних маргиналија.
Посебан квалитет Ноћи богова је убедљива игра ансамбла, коме успева да произведе праву позоришну атмосферу. У том смислу, незахвално је говорити која је рола убедљивија, јер сва тројица протагониста успешно измичу замци „солирања“, подређујући сваки свој гест аутентичним сценским изразима позоришних призора.
Очекивано, башта бископа и овога пута била је испуњена до последњег места, односно овај простор се показао претесним за бројне паланачке љубитеље театра. Добар избор позоришног репертоара Културног лета, у том је смислу већ досегао један од циљева његовог организовања – репрезентативну културну понуду, какву овдашњи љубитељи и поштоваоци културе одавно заслужују.
В.
