Посматрано са психолошког становиштам, један од основних узрока је – слабљење самих породичних вредности, односно инфлација породице као вредности.
Породица као систем обухвата различите микро-односе својих чланова. Тако се сматра да су например партнерски и родитељски односи – супсистеми, који подразумевају одређену парцијлану аутономију, унутар сложеног сисетма пордичних односа (Матејевић, 2012: 130).
Функционисање подсистема може бити поремећено из различитих разлога. На пример, односи родитеља и деце, наролито у адолесцентском периоду, мугу да буду мање или више дисфункционлани, у одређеном временском периоду – иако је за превадавање ових потешкоћа значајна стабилност других супсистема.
Када је реч о парнетским односима – њихова дисфункционланост је условљена или патолошким односом једног од парнера, или је последица терета традициоанлних односа.
У том смислу, тешко се може успоставити прецизно одређење ако не нормалних, а оно узорних односа међу партнерима. На приомер, етичко одређење, које води порекло још од немачког филозофа Имануела Канта, брак одређује као заједницу чија је функција „веза двеју особа различитог пола за доживотно узајамно поседовање њихових полних својстава“. Суштина овог одређења је да брак представља, у основи, заједницу у којој се, уговорно, решава питање сексуалности. Оставлјанје потомства у том смислу није примарни разлог постојања породице. А овај је став у наше време доживео нову експанзију; зашто посветити живот родитељској функцији, а не забави, као контрапункту напорног рада?
Овакво одређење у наше време је суочено са значајним променама. Најпре, самоодређење партнерских односа указује на могућност другачије сексуалне заједнице, од односа мушкарца и жене. Са друге стране, етичко одређење сексуалне заједнице не мора да се исцрпљује у строго дефинисаном брачном партнерском односу.
Из тог разлога, у наше време је можда примереније партнерску фунционоалност одредити као одсустбо елемената подређеност једног партнера дугом. У том смуислу, несигурност партнтерксих односа је фактор зазирања од формирања породице . из страха да брига о деци не постане терет за само једног њеног члана.
У Србији највише људи има довољно новца за храну и јефтину одећу, али није у стању да ишта уштеди. Овој категорији, према Југовићемов испитивању, припада чак 46 процената становништва. Нижи социјални слој, око 22 процента испитаних, има довољно само за храну, али не и за одећу – а неки од њих не могу да подмире ни трошкове за елкетричну енергију.
Са друге стране, искуства младих људи у својим примарним породицама, где су материјални проблеми генерисали свађе, па шак и појаву породичног насиља, додатно одвража од спремности за формирање породичне заједнице са децом.
Имајући у виду поменути контекст, оснажовање породица да се упусте у авантуру родитељства подразумева, превасходно – популаризацију породичних вредности, које су последњиох година доспеле у кризу.
У време када су друштвене мреже досегле невиђени утицај на понашање људи, ова кампања треба да буде превасходно ослоњена на поменуто подручје.
Весна Гајић
Дипломирани психолог
