Смедеревска Паланка, 6. септембар 2019.
Већ трећу годину за редом, манифестација Дани Републике Српске одржава се и у Смедеревској Паланци. Као и претходних година, поублика Градског позоришта паланачког Кулктурног центра, била је у прилици да види једно тетарско остварење из РС, а ове године то је представа Лајф (Life), бањалучког Студентског позоришта, према тексту словеначке драматуркиње, Тине Коси.
Изузетно је тешко написати драмски текст који ће проблеме тинејџера, у неком времену и на одређеном географском простору, представити без патетике, аутентично и са мером, без моралисатичких дидаскалија унетих у реплике протагониста. Текст Тине Коси свакако одолева поментим опасностима, јер реч је о делу чији је основни квалитет управо аутентичност приказа: дијалози главних протагониста, троје младих људи средњошколског узраста, написани су у сленгу, а опет стилизовано, без инсистирања на језичким поштапалицама и фразама, присутним у жаргону генерација овог узраста.
Аутентично су представљени и проблеми младих људи: психолошке последице живота у разореним породицама, тинејџерска трудноћа, анорексија. Упоредо са тим, на другој страни, представљен је живот виђен очима одраслих, родитеља – претерана, патолошка брига за дете, алкохолизам, агресивност проистекла из борбе са демонима прошлости, покушај да се родитељске дужности сведу на строгу контролу живота деце у најбунтовнијем периоду њиховог живота.
Судар ова два Weltanschauung-а (или – Weltschmerz-а) поставлљен је као у античкој трагедији, као исход који нико не жели, али који се неминовно догађа – у форми сукоба безнадежно изолованих индивидуа, које не желе, или не могу, да чују или разумеју Другог. Тинејџерка Тара, која нас као приповедач води кроз радњу, постаје жртва свога оца – алкохоличара, који у њој види обрисе бивше супруге (преудате за неког странца). И двоје других протагониста, сазнајемо у завршном монологу мртве Таре – млади Владимир и његова мајка, нису избегли трагички митски усуд; младић је, као и његов отац, погинуо на мотоциклу, чиме су се обистиниле мрачне прогнозе његове претерано брижне мајке – а она је потом, у духу античке трагедије, свиснула од туге. Преживели су само девојка Ана, поставши становник неког другог света, и Тарин отац, присиљен да се доживотно сећа своје изгубљене породице.
Основни квалитет текста Тине Коси, који је редитељ Александар Пејаковић одлично уочио и сценски нагласио – свакако су монолози главних протагониста, осветљених само танким снопом рефлектора. Из ових спорадичних исповести видимо да свако од њих проживљава своју властиту трагедију, одељен од свих других, издвојен и усамљен у мраку света из кога су протерани саосећање и симпатија. И зато се поглед на актулено стање, на живот сам, може пружити тек са онога света, изван трагичког усуда „лајфа“, неизбежности отуђене егзистенције.
Прецизној режији, коју је свакако обогатило мноштво извођења током дугог репертоарског даха ове представе, може се, евентулано, замерити само сâм климакс, који, као и свака peripeteia долази изненадно, али можда превише мирно и ненаглашено, што умањује потоњу катарзу Тариног „постхумног“ монолога.
Основни квалитет ове представе је одлична игра ансамбла, наричито његових женских чланова: најпре Раденке Шеве, филмске и телевизијске глумице из Бања Луке, и српске глумице Ене Радовановић, која главни лик игра прецизно и сигурно, али ни једнога тренутка не „штрчи“, остављајући партнерима на сцени довољно простора за глумачке креације.
Посебно ћемо да истакнемо глуму Јелене Стојаковић, којој полази за руком да у свега неколико сцена изгради жив и уверљив лик Ане, дочаравајући, у кратким епизодама, њена различита емотивна стања и брзе, „тинејџерске“ промене расположења.
Представа Лајф, одиграна јуче два пута – најпре за средњошколце, а потом, у вечерњем термнину, и за такозвану редовну позоришну публику – импонује озбиљношћу приступа, сигурношћу и лакоћом извођења, сведочећи да је Бања Лука – истински културни центар, који надилази вредности и значај регионалног средишта културног живота у Босни и Херцеговини.
В. Ђурђевић
